Samoća i usamljenost

Manukan_island_boatZa početak zamislite da ste bili na krstarenju. Dogodio se brodolom. Samo ste Vi preživeli i dospeli na ostrvo negde usred okeana. Na tom ostrvu ima hrane i vode u izobolju. Ima dovoljno drva da se grejete ukoliko budete potrebno i dovoljno pruća da sebi napravite kolibu. Ali, nema drugih ljudi, niti životinja i ne postoji nikakva mogućnust da ćete ikada više ikoga videti. Vi ste sami na ostrvu za koje niko ne zna i nikada više nećete moći da stupite u kontakt sa drugim ljudskim bićem. Koliko godina ćete živeti? Prvi broj koji Vam padne na pamet je sasvim dovoljan. To je cilj ove vežbe.

Ne postoje pravi, dobri ili pogrešni odgovori. To su vaši lični odgovori. U zavisnosti od toga koliko vam je blizina drugih važna i u zavisnosti od toga u kojoj meri ste svoj kapacitet za samoću izgradili toliko ćete moći i da preživite.

Kvalitet života neraskidivno je vezan za odnos sa ljudima. To znači da će nam život biti utoliko kvalitetniji ukoliko su odnosi sa važnim ljudima zadovoljavajući. Važni ljudi mogu biti partneri, deca, roditelji, prijatelji, rodbina, učitelji, kolege, poslodavci, svi za koje sami odlučimo da su nam važni.

wolf-2362004_960_720

Poznati srećni samac koji u svojoj samoći ume da uživa

Samoća

Ali to što su nam drugi važni ne znači da su nam neophodni, tj. da bez njih ni jedan trenutak života ne može biti lep. Kao što je vreme sa drugima važno tako je i samoća važna za kvalitet života. U samoći se možemo posvetiti sebi, kontemplirati, meditirati, moliti se, planirati, odmarati… mogućnosti je bezbroj. Osamljivanje je način na koji sebi posvećujemo vreme.

Neki ljudi ne mogu da izdrže samoću, teško im je kada su sami, kada nema drugih u blizini. Mogu osećati strah, tugu, prazninu, mogu se osećati i depresivno usled usamljenosti. Za njih su drugi potreba bez koje se ne može. Iskustva samoće mogu biti bolna i teskobna, zato će se truditi da što više budu okruženi ljudima.

Postoje i ljudi koji ne mogu sa drugima. Imaju osećaj da ih drugi remete, guše, oduzimaju dragoceno vreme, dosađuju im. Više vole kada su sami i smatraju da im prisustvo drugih samo umanjuje kvalitet života. Obe su varijante samo dve strane istog novčića, jedni samoću ne podnose, drugi je obožavaju.

Usamljenost

,,Ako si usamljen kada si sam, u lošem si društvu.“ kaže Sartr. Ja bih dodao i drugu varijantu – ako si usamljen kada si s drugima, u lošem si društvu (ili si možda i loš drug).

Pravilo je da gde god postoji višak tu se nalazi isti toliki manjak. Ako je prisustvo drugih neophodnost (višak), sigurno je da postoji i manjak – manjak vere u sebe, manjak samostalnosti. Ako je samoća neophodna, onda je manjak u odnosima sa drugima, u mogućnosti da se bude blizak. U oba slučaja bliskost nedostaje, sa sobom ili sa drugima a upravo to jeste usamljenost – nemogućnost da se sa važnim ljudskim bićem podeli intima, neki unutrašnji sadržaj, osećanje, mišljenje, želja, plan…

Tu usamljeničku prazninu neće (jer ne može) popuniti ni bezbroj različitih ljudi, ni bezbroj sati provedenih sa ljudima. A ni u suprotnoj situaciji, beg od ljudi u samoću neće zalečiti usamljeničku ranu nastalu u odnosu sa ljudima koji nije bio ispunjavajuć.

U obe varijante neophodno je da nedostatak ili manjak bude nadomešten, da praznina bude popunjena, ali ne kvantitetom odnosa već kvalitetom. Neće mnoštvo sati ni mnoštvo ljudi moći to da nadomeste ni da popune. To se može učiniti samo kvalitetnim odnosom sa drugima, a najpre sa sobom. Bliskost se ne meri brojem nego punoćom. Bliskost znači biti sposoban za intimnost i vreme sa drugima, ali i sposobnost za intimnost i vreme sa sobom u samoći, bez osećanja usamljenosti.

Autor : Filip Stojković

psihološki savetnik, psihoterapeut pod supervizijom

Certified Transactional Analyst (CTA) in the field of Psychotherapy under contract – Psychotherapist under contract

+381638047103

Advertisements

Tri ključne osobine potrebne za promenu

U različitim psihoterapijskim pravcima uloga psihoterapeuta u procesu psihoterapije razlikuje se u nekim pojedinostima, to su nijanse, koje se tiču metoda, intervencija i tehnika koje terapeut koristi, kao i opšteg načina rada i angažovanja terapeuta i klijenta u toku terapije. Svi pravci se slažu u  tome da je posao terapeuta da obezbedi takvu ,,klimu“ na terapiji, koja će pogodovati radu. Pošto psihoterapija podrazumeva iskrenost i otvorenost po pitanju intimnih sadržaja koji su u vezi sa razlogom dolaska klijenta na terapiju, neophodno je da ta ,,klima“ bude ispunjena toplinom i poverenjem.

Terapeut takvu klimu izgrađuje na osnovu svoje tri glavne osobine a to su: 1. moć, 2. dozvola i 3. zaštita.

1. Moć terapeuta nije u njegovom stavu, napadnom autoritetu i opštoj nametljivosti. Njegova se moć ogleda u njegovom znaju tehnika, intervencija, u poznavanju procesa rada, preduzimljivosti i inicijativi. Takav je terapeut potentan jer poznaje način rada, poznaje cilj kao i metode i korake kako do cilja doći. Ova osobina zahteva od terapeuta da bude snažna i otporna figura koja je u stanju da osmisli odgovarajuće terapijske intervencije. On može izgledati i kao snažni motor razvoja, koji svojim stavom, ponašanjem i rečima podstiče rad, a pri tom ne mora biti direktivan.

person-984039_960_7202. Dozvola može biti verbalno i neverbalno, direktno i indirektno data na one kapacitete i potencijale koji su klijentu zabranjeni, koje klijent nije razvio, nadogradio, kojih se odrekao, zbog toga njegov razvoj trpi, kvalitet njegovog života je smanjen a on sam nije zadovoljan ili pati. Direktna i verbalna dozvola može glasiti ,,u redu je da plačete“ kada se klijent snebiva da zaplače dok priča o nečemu što mu je bolno ili se izvinjava dok plače. Ali najsnažnije su neverbalne dozvole koje se iskazuju gestikulacijom, pogledom izrazom lica ili pokretom ruke. Dozvola je i strpljivo slušati klijeta dok iskidano i nepovezano priča jer mu se strpljenjem daje do znaja da ne mora da žuri, da slobodno može da uspori jer će terapeut sačekati i saslušati ono što mu je važno jer je važno za oboje. Dozvolu možemo prepoznati kada govorimo ili radimo ono što inače sebi ne dozvoljavamo.

3. Zaštita koju terapeut pruža oseća se kao sigurnost da se iznesu bolne, problematične ili na bilo koji način neprijatne stvari. Terapijski prostor i vreme osećaju se kao sigurno utočiste i bezbedno okruženje za intimne sadržaje i ostvarivanje bliskosti. Toplina i prihvatanje u službi su odnosa između terapeuta i klijenta, u kojem su obe stane uvažene, što pomaže klijetnov osećaj samoopredeljenja i ostvarivanje ravnopravnog terapijskog odnosa. Terapeut zaštitu pruža emapijom, saosećanjem sa klijetnom. Empatija pri tom ne znači ,,ulaženje u cipele“ klijenta, jer bi to onda bilo samo terapautovo lično iskustvo klijentovog problema. Empatija znači ja vidim i čujem kako se ti osećaš sa tim i razumem šta to za tebe lično znači.

flower-1283259_960_720Svaki terapeut ima sve tri osobine, ali je obično jena od njih najuočljivija, bilo zato što je taj njegov kapacitet najrazvijeniji, bilo da je to njegov stil rada. Zato je važno izabrati terapeuta po svojim potrebama, odnosno po dominantnoj potrebi, jer će takvo usklađivanje klijenta sa terapeutom biti produktivno za rad. Naravno potrebe se menjaju, pa se tokom terapije mogu više puta smenjivati u zavisnosti od vrste problema, životnog konteksta itd. Ono po čemu se dobar terapeut razlikuje od drugih jeste što ume da uvidi potrebu klijenta, pa da u skladu sa tim i menja svoj stil rada, tj. da njegov stil rada ne bude toliko važan koliko je važna potreba klijenta.

Za proces psihoterapije i savetovanja ključan je odnos koji klijent i terapeut izgrade. Sva novija istraživanja ukazuju na to da nikakve metode, tehnike, intervencije i znanja terapeuta, ili uvidi i želje klijenta neće biti tako delotvorni i dovesti do promene kao što je odnos. Problemi, zastoji, sve razvojne krize uglavnom nastaju u odnosu sa ljudima i zato je odnos sa terapeutom tako značajan za rešenje. Empatičnost i razumevanje su zato ono bez čega ni dozvole ni moć terapeuta ne bi bile delotvorne, a terapija ne bi bila ono što jeste – prostor, vreme i način za promene u cilju smanjenja patnje, kvalitetnijeg života i zadovoljnijeg čoveka.

Autor : Filip Stojković

psihološki savetnik, psihoterapeut pod supervizijom

Certified Transactional Analyst (CTA) in the field of Psychotherapy under contract – Psychotherapist under contract

+381638047103

 

Kako sebe činimo depresivnima?

Depresija je splet više osećanja, to je stanje žalosti, tugovanja, nezadovoljstva, a najpre je negativan stav o sebi, svetu i budućnosti. Potištenost i povlačenje u sebe su redovni simptomi. Za to stanje odgovorni smo mi sami, na način na koji smo odgovorni i za nastanak svojih emocija.

Gde je naša odgovornost u svemu tome?

Najpre u mislima koje su pokretači depresivnosti. To su misli o sopstvenoj neadekvatnosti, stravičnosti usled nemanja onoga što smatramo neophodnim i užasavanju stvarima onakvim kakve su.

Samookrivljavanje

DEPRESIONKonstantno samookrivljivanje je siguran put u depresiju. Misli poput pogrešio sam, zgrešio sam, nenamerno sam povredio drugoga jesu zdrave i ljudske u realnim situacijama i ako im ne bi sledile misli poput ne bi trebalo da grešim i radim loše stvari, trebalo bi da sam nepogrešiv i savršen. Visoki zahtevi sebi postavljeni u vezi sa svojom pogrešivošću, odnosno nepogrešivošću onemogućavaju praštanja greške. I zato će na kraju ovog niza depresivnih misli biti zaključak ja sam loša osoba i zaslušujem kaznu.

Tok misli samookrivljavanja:

  1. pogrešio sam
  2. (a) nikada ne smem uraditi nešto loše
  3. (pošto sam ipak uradio) ja sam loš i zato zaslužujem kaznu

Samosažaljevanje

Iako samosažaljevanje deluje kvalitativno drugačije od samookrivjavanja ima istu završnicu – depresiju. Misao kojom samosažaljevanje ugavnom počinje je onemogućavaju mi da bude po mom, što u nekim situacijama i jeste istina, ali kada govorimo o depresiji, ovu misao prati i ja moram imati ono što mi treba ili što mislim da mi je potrebno. Ako to ipak ne dobijem biće užasno. Užasavanje povodom neispunjenog moranja prizvaće i temeljnu misao samosažaljevanja jadan ja.

Tok misli samosažaljevanja:

  1. sprečavaju me da bude kako ja mislim, verujem i osećam da treba
  2. (a) ja moram imati ono što mislim da mi je potrebno
  3. (pošto to ipak nije ispunjeno) užasno je što to nemam – jadan ja

Sažaljevanje drugih

Dobby_sockBilo bi zaista lepo kada loše stvari ne bi postojale, ili kada bi se makar dešavale po zasluzi, ali to u realnosti ipak nije tako. Zato će depresivnost početi da se razvija oko misli da loše stvari ne smeju da se dešavaju drugima kada to ne zaslužuju. Pošto se to ipak događa svet je jedno grozno mesto kada dopušta da se takve stvari dešavaju. Ako je svet grozan onda i ne postoji neka mogućnost za sreću, zadovoljstvo i ispunjenost. Samo je depresija stanovnik takvog sveta.

Tok misli sažaljevanja drugih:

  1. ljudima se dešavaju loše stvari
  2. ljudima se ne smeju dešavati loše stvari ako to nisu zaslužili – ljudi moraju živeti kako zaslužuju
  3. užasno je što se loše stvari dešavaju dobrim ljudima – svet je jedno grozno mesto

Depresivnost nastaje kada neki egzistencijalni zahtevi nisu ispunjeni. Što je više moranja u životu, veća je mogućnost za depresiju. Neispunjeno moranje rađa ozlojeđenost, stravničnost i užasnost. Neka moranja zaista postoje u životu i ona se uglavnom odnose na zadovoljenje potreba bez kojih nema života (mora da se spava, da se jede, pije, mora se raditi da bi se sve to obezbedilo…). Moranja koja se odnose na kvalitet života a bez kojih se može živeti (poštenje, dobrota, ljubav, istina…) su ona koja prave problem. S jedne strane, potrebno je odreći se moranja, a sa druge povećati svoju toleranciju na frustraciju – da ne mora sve biti kako ja mislim, osećam i želim. Sve te misli u formi moranja i užasa nesvesne su, uglavnom se ne čuju, zato ih je neophodno najpre čuti, osvestiti. ,,Hvatanje” svojih misli, promena uverenja o sebi, drugima i svetu je lek za depresiju. Tugovanje nad sobom, svojom i sudbinom čovečanstva, krivljenje sebe za to, sve su to odlike depresije. Nemoguće je rešiti se depresije bez susreta sa baš tim mislima i osećanjima, uverenjima osvetu i čoveku. Naravno, da čitanje ovog teksta i eventualna primena ovog kratkog ,,recepta” neće rešiti problem depresivnosti, za to je potreban kontinuirani rad.

 

Autor : Filip Stojković

psihološki savetnik, psihoterapeut pod supervizijom

Certified Transactional Analyst (CTA) in the field of Psychotherapy under contract – Psychotherapist under contract

+381638047103

Emocije: Anksioznost

Mislim da ne poznajem ni jednu osobu koja se nije bar nekoliko puta u životu osetila anksiozno. Svima je to dobro poznato i vrlo neželjeno osećanje, tačnije smeša osećanja. Najčešće se izražava kao osećaj zebnje, brige, teskobe, straha. U osnovi jeste strah ili neka njegova podvrsta, čiji intenzitet može biti u rasponu od sitne nelagode pa sve do paničnog napada koji je praćen osećanjem užasa. Telesno se može izraziti takođe na razne načine, znojenjem dlanova, probadanjem ili pritiskom u grudima uz osećaj nedostatka kiseonika, glavobolje, nesanice, košmare, grčeve u mišićima ekstremiteta, ,,nervozna creva“, tremor, kod žena kašnjenje ili izostajanje ciklusa itd. Simptomi su brojni. Svakako, odražava se na seksualnu želju, strpljenje, koncentraciju, a povučenost, depresivnost i strah od loših ishoda je redovni pratilac. U svakom slučaju, anksioznost je poznata kao podmukli mučitelj.

Pročitajte i kako osećanja nastaju?

Funkcija emocija

imagesSvako neprijatno osećanje, a pogotovo anksioznost, nepoželjno je i smatra se automatski negativnim. Cilj ovog teksta je da osvetli jednu drugu perspektivu anksioznosti. Najpre je potrebno vratiti se na osećanja uopšte. Sva osećanja su dobra i pozitivna, ako nas vode na pravu stranu, ako nam koriste na bilo koji način. Funkcija osećanja je pokret, akcija, mobilizacija, tu su da nas pokrenu, da nam pomognu da se adaptiramo na neku situaciju, bilo tako što ćemo se predati, boriti ili pobeći. Ako posmatramo bebu videćemo da su osećanja tu da bi beba preživela. Kasnije, kada odrastemo, nije im funkcija preživljavanje (osim u ekstremnim slučajevima), ali su neraskidivo vezana za kvalitet života.

Zato, bila ona prijatna (kao što je sreća) ili neprijatna (kao što je tuga, ljutnja, krivica, strah) tu su kako bi nas svojom prijatnošću ili neprijatnošću motivisala na akciju, kako bismo rešili problem, zaštitili se, uživali i na taj način bili u kontaktu sa sobom, svojim životom i najvažnije kako bismo preuzeli odgovornost, a zatim i inicijativu da poboljštamo kvalitet svog života. Ništa drugačije nije sa anksioznošću. I ona je alarm i poziv na pokret, na akciju. Javlja se kada nemamo neku veštinu, znanje, sposobnost, a koje su važne za život. To znači da anksioznost u stvari stimuliše na razvoj. Čime? Upravo svojom neprijatnošću.

Pročitajte još kako kontrolisati osećanja?

Gde je rad tu nema anksioznosti

3490869804_9e6ee448ef_bNeprijatnost i frustracija su najvećem broju ljudi najsnažniji motor razvoja. Šta radi osoba kojoj je neprijatno, kojoj nije dobro? Radi sve da joj bude prijatno i dobro. Šta radi anksiozna osoba? Hmm… to je već kompleksnije pitanje. Ali, možda je moguće pojednostaviti na ovaj način – ili ne radi ili radi. Ako ne radi na tome da otkrije uzrok svoje anksioznosti, da shvati gde škripi, gde se trenutno nalazi i šta je potrebno za dalje, koju veštinu nema, kakvu sposobnost treba da razvije, a uz to još i gura osećanje pod tepih, onda je sigurno da će pre ili kasnije doći do paničnog napada a to je ništa drugo do zapostavljena anksioznost. Od zebnje do užasa nije dug put, pravolinijski je i ne treba mnogo vremena. A osoba koja radi – ona neće biti anksiozna. Osoba koja se oseti anksiozno i počne da radi na tome, na svom razvoju, neće biti anksiozna.

Vek anksioznosti

anxiety-2019928_960_720Stiče se utisak da anksioznost nije bila ni tako česta, ni tako aktuelna u nekim prethodnim generacijama. Tome ima više razloga. Jedan od njih jeste društvena i porodična struktura. Ranije generacije živele su u strukturisanijem društvu, patrijarhalnim zajednicama sa ,,lancem komande“ u kojima se tačno znalo svačije mesto i uloga.  Takva jasna struktura pojačavala je osećaj sigurnosti, jer u zajednici ne može da ,,propadne“ jedinka a da se to ne desi čitavoj zajednici. Pojedinac je radio za zajednicu, a zajednica mu je to vraćala sigurnošću. Savremeni svet izgleda dosta drugačije u tom pogledu. Njegoševe reči ,,A ja što ću, ali sa kime ću? Malo rukah, malena i snaga, jedna slamka među vihorove, sirak tužni bez nigđe nikoga…“ možda najslikovitije opisuju gde se danas čovek nalazi u odnosu na svoga dedu, pradedu, a ponegde i u odnosu na oca i njegovo ,,vreme“, budući da se vreme socijalizma tek skoro završeno, a takođe je pružalo isti osećaj sigurnosti.

Danas, kada je komunikacija i interakcija neizbežna, susret sa drugima, kao i sa velikim brojem ljudi istovremeno sasvim uobičajena pojava, gde nema ,,sigurnog“ posla, niti ,,stanova solidarnosti“, nema ni ušuškanosti u zaštitu, znanje, iskustvo i snagu porodične zadruge, čovek se nalazi na ,,vetrometini“ na kojoj mora da se snađe da bi preživeo, i da bi živeo kvalitetno i da bi svojim voljenima obezbedio sve što im je potrebno. Potrebne su nove veštine i znanja koja se često ne mogu naučiti od očeva i dedova, potrebna je drugačija socijalna inteligencija koja ne odgovara iskustvima iz ranijih društvenih sistema, a ni sa čim od toga se niko ne rađa. Potrebno je to razviti, usvojiti, sebe usavršiti, nadgraditi. Razvoj je neophodan na više polja, a tamo gde ga nema, gde škripi, gde nešto fali, tu ima anksioznosti.

Medikamenti kao prečica za neutralizaciju anksioznosti

downloadLekovi zaista omogućavaju da neprijatnost anksioznosti bude kontrolisana, da ne obuzima, ne preplavljuje, da umanje neprijatnost, pa čak i da je neutrališu. Ali rešavaju li medikamenti problem? Ako je osećanje anksioznosti ono što odredimo kao problem onda rešavaju. Ali, ne rešavaju pravi problem, ne rešavaju uzrok anksioznosti. Anksioznost nije uzrok problema, anksioznost je posledica. Mesec, dva, tri, ili šest na medikamentima, pogotovo ako je faza akutna, ako je bolna, mogu da pomognu spuštanjem tenzije. To spuštanje tenzije je korisno za dalji rad, jer osoba može da se posveti svom razvoj, umesto da se bavi emocionalnim teškoćama. Ali ako medikamenti posluže samo da se ,,pregura kriza“ i pravi uzrok ne izađe na svetlost dana, onda ostaju dve mogućnosti: ili će se anksioznost vratiti kasnije, u nekoj drugoj situaciji, kao bumerang ali u obliku paničnog napada, ili će razvoj biti zaustavljen umrtvljavanjem anksioznosti kao našeg urođenog vapaja za razvojem. Anksioznost jeste neprijatna, ume da muči, ume da boli, to je istina. Ali to i jeste suština razvoja, on nije lak, traži vreme, trud, energiju. Razvoj je bolan, ali plodovi razvoja su slatki.

Autor : Filip Stojković

psihološki savetnik, psihoterapeut pod supervizijom

Certified Transactional Analyst (CTA) in the field of Psychotherapy under contract – Psychotherapist under contract

+381638047103

Voli me / ne voli me

 

capsella-bursa-pastoris=shepherd's-purseSigurno će se veliki deo čitalaca setiti one zabavne igre koju smo verujem svi igrali kao deca kidajući listić po listić sa biljčice u nadi da će onaj poslednji listić biti ,,voli me“. I bez biljčice u ljubavnim vezama nije retko čuti upravo ovu dvojbu. Ona može glasiti i jesmo ili nismo jedno za drugo, srećna sam ili nesrećna sam, hoću te / neću te… I sve to se menja u zavisnosti od dana, situacije, trenutka.

Teško je živeti na ovaj način, teško je i biti srećan, pogotovo je nemoguće voleti i biti voljen. Očigledno je nemoguće kvalitetno živeti. Sreće nema ni za koga. Život i odnos se svode na voli me / ne voli me, druge dimenzije odnosa kao i da ne postoje, tj. postoje ali samo u službi jedne ili druge krajnosti.

Kada prečesto to čujemo iz nečijih priča logično je da se zapitamo pa dobro, što se ne raziđu, ako je tako loše što su zajedno, ili ako je trenutno sve dobro, kako je onda moglo biti sve sasvim loše pre samo nekoliko dana? Zašto bi iko uopšte i pristao da živi na takvoj klackalici?

Najpre je potrebno videti šta je uzrok tome.

___i_hate_you_____by_topaz7373-d8zbxlhSa nekim nam je dobro kada su naše potrebe zadovoljene, kada provodimo vreme u meri i na način koji nam odgovara, kada delimo važne životne vrednosti i stavove, zabavljamo se na isti ili sličan način itd. A nismo zadovoljni kada nam potrebe nisu zadovoljene, a to u većoj ili manjoj meri (uglavnom većoj) zavise od drugog. E tada najčešće nastaju skupovi, skup zadovoljenih i skup nezadovoljenih potreba, želja, čežnji, težnji i sl. Prvi skup možemo nazvati ,,sreća“ ili ,,voli me“, a drugi ,,nesreća“ ili ,,ne voli me“.

Uočljivo je da postoje dve nepomirljive strane, ista osoba može da voli i da ne voli, da daje i da ne daje (što je često poistovećeno sa oduzimanjem), da usrećuje i unesrećuje (ili frustrira). Ali nije samo druga osoba podeljena, rascepljena na dva dela. Osim što cepa drugog, osoba cepa i sebe, jer se ona oseća čas ovako čas onako, pa u zavisnosti od toga koji je skup potreba aktuelan ona će misliti da je drugi voli ili ne voli, hoće je ili je neće, i ne samo da misli, već je u to uverena.

Šta ovde nedostaje?

Nedostaje celina. Dve zaraćene strane potreba ne daju presek skupova, tj. ono što je zajedničko, celo, celovito, već dele i parčaju. Neophodno je onda sakupiti ta dva dela, ili više delova i parčića i zalepiti ih u jednu celinu. Kada dobijemo jednu sliku odnosa koja nije isparcelisana imaćemo i uvid u realnost.

affection-afterglow-backlit-556667

Šta bi realnost mogla da kaže?

Zadovoljenje potreba je ono što najčešće zovemo ljubavlju, a suprotno tome ne-ljubavlju često zovemo nezadovoljene potrebe. Zato suštinsko pitanje nije da li me voli ili me ne voli, da li me hoće ili neće, jesam li ja srećan/na ili nisam, već da li mi zadovoljava potrebe, dobijam li ono što tražim, očekujem i smatram da da neko treba da mi da? Šta dobijam, šta ne dobijam, šta mi je od toga važnije i mogu li dobiti, tj. može li mi dati sve što želim?

Realno je da neke potrebe zadovoljava, a druge ne, da nešto daje a nešto ne daje, da sam u vezi sa nečim konkretnim zadovoljan/na a nečim drugim nisam. Radi se o konkretnim stvarima koje mi jesu važne ali nisu celina, tek spojene na jedno mesto, u jednu osobu i jedan odnos mogu izgledati kao celina kojom možemo i ne moramo biit zadovoljni.

Celovito sagledavanje situacije, odnosa i osobe omogućava nam da budemo realno zadovoljni ili nezadovoljni, da se osetimo voljeno ili ne voljeno po našim sopstvenim standardima i da spram toga donesemo odluku. Osoba koja nema razvijenu sposobnost celovitog sagledavanja nije u stanju da odluči da li će biti sa nekim u odnosu ili neće, da li je srećna ili nije, jer da bi bila sa nekim ide na sve ili ništa. Neće otići ako je nezadovoljna jer će pomislit da možda ipak greši, ali neće ni uživati u odnosu jer će je stalno nešto demantovati da joj je tu dobro. Nemoguće je biti zadovoljan sobom i drugima ako nema celovite slike, jer je ona jedino stvarna.

Autor : Filip Stojković

psihološki savetnik, psihoterapeut pod supervizijom

Certified Transactional Analyst (CTA) in the field of Psychotherapy under contract – Psychotherapist under contract

+381638047103

Emocije: Ljutnja

Osećanja su vrlo moćno oružje koje posedujemo i koja su opšteljudska neotuđiva svojina. Uvek su nam na raspolaganju, još od prvog kontakta sa svetom. Naša prva reakcija jeste osećanje, praćeno prodornim plačem koji je i prvi znak da je novo ljudsko biće naselilo planetu Zemlju. Prvi znak života koji beba daje jeste emocija.

Ljutnja je jedna od osnovnih osećanja i glavna joj je funkcija preživljavanje. Beba, kada joj nešto nedostaje, kada je gladna ili žedna, kada je boli ili joj je vruće, plače i to ljutito. Kada bi to izostalo niko ne bi znao da joj je nešto potrebno i zato joj ne bi ni dao, a ona onda ne bi preživela. Kada se pobuni svi u njenoj okolini su pod uzbunom i svi rade sve što im padne na pamet kako bi njena potreba bila zadovoljena. Tada ona prestaje da plače, da se ljuti, tada nastaje praznik za uši jer alarma više nema.

Ako je ljutnja naš autentični, prirodni ljudski način da dobijemo šta želimo zašto je ne bismo pokazivali?

ignore

Više je razloga zašto ljudi ne pokazuju ljutnju. Generalno, to osećanje i nije tako društveno poželjno, jer nikome nije prijatno. Ni onome koji nečiju ljutnju trpi, ali ni onome ko se ljuti. Zbog neprijatnosti koju osećaju ljudi često smatraju da je ljutnja negativna. Ali, ako zastanemo i razmislimo, videćemo da su mnoge stvari koje su neprijatne u stvari vrlo korisne (kao što je učenje, odlazak na posao, vežbanje…), a tako i mnoge stvari koje su nam prijatne mogu biti vrlo štetne (lenčarenje bez poštovanje obaveza, odlaganje neprijatnosti koja će nam doneti korist itd.). Zapravo, neprijatne su stvari mnogo češće korisne od prijatnih. Zato i ima više neprijatnih osećanja, jer nas upravo ta neprijatnost stimuliše na akciju, budući da smo zbog nje svesni da nam nešto nije po volji.

Ako je ljutnja ignorisana, ili sankcionisana kada smo mali vrlo je verovatno da ćemo zaključiti kako je bolje da se ne ljutimo jer nam ljutnja ne donosi željeni rezultat. Ako smo se osetili odbačeno ili prezreno kada smo se ljutili na autoritete, sigurno je da ćemo se plašiti da ljutnju iskažemo jer ćemo se plašiti gubitka, da će nas ljudi ostaviti, odbaciti, da više neće želeti sa nama da budu u odnosu. Zato strah od kazne u bilo kom vidu (fizičke kazne, osećanja krivice ili odbacivanja) može biti sasvim dovoljan razlog da sebi ljutnju zabranimo.

Film Title: The Incredible Hulk

S druge strane, ako smo isuviše često trpeli neadekvatnu ljutnju od strane naših roditelja ili drugih važnih odraslih, ili smo posmatrali njihove odnose i činilo nam se da je ljutnja strašna, da je ludačka, destruktivna, ponižavajuća, da može da uništi, povredi ili ubije, verovatno je da će takav zaključak biti presudan da to osećanje u sebi sputavamo, bilo zbog toga što ćemo misliti da mi možemo biti destruktivni, ludi i agresivni, bilo zbog toga što mislimo da će na našu ljutnju neko odgovoriti na taj način.

Ako se ne ljutimo kako će okolina znati šta nam treba ili šta nam smeta, kako ćemo se zauzeti za sebe i svoje potrebe?

Bez ljutnje ćemo svakako preživeti kao odrasli ljudi, jer više nismo deca. Osećanja u odraslom dobu nisu nešto bez čega se ne može preživeti, ali jesu ono bez čega kvalitet života trpi. Tako je i sa ljutnjom. Možemo živeti i preživeti, ali to ne bi trebalo da bude dovoljno, jer između preživljavanja i življenja postoji velika kvalitativna razlika.

Jedino jasnim i nedvosmislenim stavljanjem do znanja drugima da nam nešto ne prija, da nešto ne želimo, da nas nečije ponašanje ugrožava ili remeti možemo se zauzeti za sebe i na taj način svoj život poboljšati, ali ne samo život u globalu već one segmente života koji su u vezi sa drugim ljudima, ali i sa nama samima. Potrebno je i korisno da se ljutimo, na druge i na sebe, jer time drugima ali najpre sebi priznajemo da nešto nije kako želimo, pa nas ta neprijatnost i može stimulisati na promenu.

Da, istina je da ljutnja sa sobom nosi i izvestan rizik kada je usmerena ka drugima, jer se zaista može i dogoditi da tim drugima to ne prija pa da se zauzvrat mogu naljutiti, a da se mi onda možemo osećati krivim, odbačenim i sl. Ali, tada se postavlja pitanje, zašto bi moja granica nekome smetala? Verovatno zato što moje nemanje granica tom drugom ide u prilog. Tada se postavlja još jedno pitanje. Da li je toj osobi stalo do mene ako je moje potrebe ne interesuju?

Sve u svemu veliki je ulog u pitanju. Ako se odreknem svoje ljutnje moguće je da ću time dobiti nečije (prividno) prihvatanje. Ali, da li ja time zaista nešto dobijam, budući da se odričem onoga što jesam i što mi je potrebno?

Autor : Filip Stojković

psihološki savetnik, psihoterapeut pod supervizijom

Certified Transactional Analyst (CTA) in the field of Psychotherapy under contract – Psychotherapist under contract

+381638047103

Transakciona analiza i duhovni razvoj ličnosti – Radost susretanja

Prethodnog meseca u Beogradu održana je Zimska škola transakcione analize na kojoj je tema bila integracija različitih psihoterapijskih metoda i saznanja radi uspešnijeg procesa psihoterapije i psihološkog savetovanja. Bio je to kongres koji je okupio edukatore, mentore, supervizore, psihoterapeute i edukante. Teorijski deo kongresa bio je uspešan i plodotvoran, a za mene suštinski važne stvari događale su se na marginama tog skupa.

Imao sam čast i odgovornost, da sa svojim kolegama na Zimskoj školi, učestvujem kao izlagač na temu ,,Transakciona analiza i duhovni razvoj ličnosti“. Verujem da je radionica bila uspešna, jer smo ako niko drugi, onda bar moje kolege i ja duhovno uzrasli za vreme trajanja kongresa. Glavna tačka našeg izlaganja bila je bliskost kao polje na kom psihoterapija pomaže, a bliskost je ključna za duhovni razvoj. Budući da je kulturni kontekst u kom živimo i stvaramo u svom fundamentu hrišćanski, tako smo duhovnom razvoju i prišli iz tog ugla, a bliskost kao uslov razvoja je temeljna vrednost hrišćanstva.

U hrišćanskoj antropologiji zajednica je prostor i način u kom se i na koji se Bog javlja. To znači da je učestvovati u zajednici, odnosno biti blizak sa ljudima koji je čine od presudnog značaja za iskustvo susreta sa Bogom, a samim tim i za duhovni razvoj ličnosti. I sam Bog hrišćana nije usamljeni samodovoljni moćnik koji živi sam za sebe, van prostora i vremena. Božanstvo hrišćanskog Boga nije u njegovoj beskrajnoj moći i neprolaznoj prirodi, već u njegovoj sposobnosti da bude blizak unutar sebe (Otac, Sin i Sveti Duh) i sa ljudima.

Kako je prema biblijskim izveštajima čovek stvoren po ikoni (slici) i podobiju (prilici) Božijoj, možemo zaključiti da je čovekov kapacitet za bliskost i otvorenost prema drugima ono što ga čini slikom Božijom ili sličnim Bogu, bogolikim. Ostvarivanje intimnog odnosa sa drugim čovekom i živo učešće u tom odnosu jeste ono što čoveka čini prilikom ili podobijem Božijim, što znači da se u tom odnosu javlja i sami Bog. Ikona je ono što jesmo po svom rođenju, a podobije je ono što tek treba da postanemo. Rad na svom kapacitetu za bliskost predstavlja razvojni zadatak svakog od nas. U tome se psihoterapija i duhovnost slažu.

Psihoterapijski rad na bliskosti neminovno vodi duhovnom razvoju ličnosti. Jasno je da duhovnost nije samo polje delovanja religijskih delatnika i mislilaca, već univerzalno ljudsko polje ostvarivanja.

Spomenuo sam ,,margine“ na kojima se ovaj značajan skup ostvario i u konkretnom životnom smislu. Integracija kao tema kongresa je izvan sale dobijala i sasvim lični smisao. Dok su se u sali integrisali metodi, principi i načini rada, u Knez Mihailovoj i okolnim ulicama integrisala su se iskustva odnosa sa ljudima. Sasvim spontano, je bliskost kao tema jedne radionice postala lajt motiv celokupne Zimske škole.

Pojam zajednice u kojoj se ostvaruju intimni odnosi nije isključivo vezan za religiju, kao što to nije ni duhovnost. Ipak, ako krenemo od značenja izraza religija, koji potiče od latinske reči ,,religare“- povezati, možemo doći do zaključka da je iskustvo bliskosti ili intimnosti, kao osećaj povezanosti, pripadništva i zajednice religiozno iskustvo par excellence. S tim u vezi, susreti, upoznavanja, povezivanja i bliskost koji su obeležili ovaj skup zaista jesu podstakli duhovni razvoj svih ličnosti koje su skupu prisustvovale, među kojima sam prvi ja.