,,Ti si ćerko tatin sin” ili ,,Pravda za ćerke!”

 

Za našu je kulturu svojstveno oslovljavanje ženske dece sa ,,sine”.

Ako pogledamo kroz istoriju, i ranije društvene sisteme, uočljivo je da se ženska deca nisu vrednovala jednako kao muška. Muškarac je bio poželjniji, jer je fizički snažniji, za tadašnji pojam rada i stvaranja ,,upotrebljiviji”, za odbranu sposobniji, a povrh svega, muškarac se nije udavao i tako od kuće odlazio zauvek. Imati sina nije značilo samo neki vid egzistencijalne sigurnosti već i društveni status par excellence.

Snažna potreba roditelja da imaju mušku decu, u našim krajevima, verovatno se najsnažnije i najslikovitije ogleda u pojavi ,,virdžina”. Ta društvena pojava bila je najprisutnija onde gde je i život bio najsuroviji (Crna Gora i Hercegovina), pa je ideja bila da se muškarac u takvim krajevima može bolje snaći, tj. lakše preživeti. Virdžine su bile devojčice, koje su roditelji vaspitavali i odgajali tako da budu muškarci, oni koji će ostati uz roditelje kada ostare i postanu nemoćni, koji će naslediti prezime i imanje i nastaviti porodičnu tradiciju, time potpuno negirajući prirodni identitet.

Na sreću, ta su vremena iza nas, ali su neki odjeci prošlosti još uvek prisutni kako u savremnom jeziku, tako i u svakodnevnom životu. Otuda, se ženska deca, neretko, i dalje oslovljavaju sa ,,sine”, time se ukazujući posebna nežnost, ljubav, ali zajedno sa tim šalje se i implicitna poruka. Upravo je ta implicitna poruka ono na šta treba obratiti pažnju.

imagesIdentitet jedne devojčice, izgrađuje se na različite načine. On se jednako gradi u odnosu na oca i na majku, mada na različite načine. Duga kosa, šnalice, lutkice, suknjice, uobičajeni su propratni elementi odrastanja svake žene. Negovanjem tih elemenata šalje se poruka koja izgrađuje identitet, stimuliše se razvoj koji je odgovarajuć polu. Na taj način validira se i pozitivno vrednuje pol što je od izuzetnog značaja, jer dete o sebi, pa i svom polu uči iz poruka (verbalnih i neverbalnih, eksplicitnih i implicitnih) koje dobija. Zato je pitanje, kako se može razumeti oslovljavanje ženske dece izrazom, koji je po prirodi stvari rezervisan za dečake?

Najjednostavnije rečeno, na taj način, devojčicama se šalje poruka da pol kog jesu nije baš tako prihvatljiv, da je muški pol poželjniji, pa samim tim i prosta jezička kontrukcija ,,sin“ postaje izraz vrednovanja, koji nosi mnogo više značenja nego što je prosto označavanje pola. S obzirom na to da deca svoje roditelje posmatraju kao bogove, bez čije ljubavi, pažnje i staranja ne mogu preživeti, učiniće sve da bi to i dobili. Ako je potrebno mogu poverovati i da je bolje da ne budu svog pola, ili da jednostavno drugi pol bolji, pa stoga u ponašanju mogu početi da kopiraju dečake, bilo fizički, bilo mentalno i emocionalno.

Iako sasvim ,,bezazlena“ i uobičajena pojava, ,,muška“ atribucija koja je mnogim ženama u lepim i nežnim uspomenama ne mora imati i svoje negativne posledice, zasigurno otvara prostor da se devojčice ne osećaju sasvim komotno u svojoj koži, sa svojim identitetom, pa samim tim i u odnosu sa muškarcima. Zamislite samo, kako bi izgledao, šta bi mislio, kako bi se osećao i šta bi osebi i drugima zaključio jedan dečak kada bi ga redovno oslovljavali sa ,,ćerko“…

 

Autor : Filip Stojković

psihološki savetnik, psihoterapeut pod supervizijom

Certified Transactional Analyst (CTA) in the field of Psychotherapy under contract – Psychotherapist under contract

+381638047103

Advertisements

,,Nadrndani” muškarci i ,,plačljive” žene

Jedan od stereotipa koji prati muški pol jeste da je grub, neotesan, jak i nadrndan, a žene bije glas da su slabe, ranjive i plačljive, a kao takve onda i histerične. Prateći društveni kontekst i porodične okolnosti u kojima se žene i muškarci razvijaju, odnose koji postoje i iz kojih uče o svom polu onda to i nije mnogo čudno.

Kada su osećanja u pitanju, pogotovo iskazivanje istih, tradicionalno gledano postoje osećanja koja su društveno poželjna i ona koja to nisu, takođe ona su i nekako polno razdeljena, pa su osećanja koja ,,pokazuju slabost“ muškarcima zabranjena. Jer, gde muškarac sme biti slab? Pod slabostima svakako, u prvom redu podrazumeva se pokazivanje tuge, žaljenja za nečim, suze. ,,Ajde ustaj, šta se tu pekmeziš, nisu ti creva ispala ako si pao.“, ,,Ajde, ajde, šta plačeš, to samo devojčice rade.“, ,,Uuu što si ružan tako dok cmizdriš.“, samo su neki od potencijalnih primera koji ilustruju situacije u kojima se dečacima osporava pravo na plač i na tugu. To podjednako rade i očevi i majke, i dede i babe, strine i stričevi, nezavisno od pola, stereotipno mišljenje je da muškarci ne smeju biti tužni. Muškarci trebaju biti muškarčine, a takvi ne znaju za ,,slabost“ koju tuga predstavlja.

downloadOno što muškarce čini muškarčinama, a spada u domen osećanja jeste ljutnja. To osećanje je dopušteno, stimulisano i podržavano. Ljutnja je deo muškog sveta, njome se izražava moć, a moć je muška karakteristika, nikako ženska.

S druge strane, ženama je moguće ono što muškarcima nije, pa imaju to pravo da se ipak osećaju ljudski, ranjeno, razneženo, rastuženo. Pravo da tuguju, žale i plaču nije im uskraćeno. Baš naprotiv, to je osećanje koje se smatra sasvim svojstveno ženama, kao neotuđivi deo ženskog identiteta. Na ženske suze tate najčešće padaju, njihove princeze će na taj način uvek prizvati svog snažnog zaštitnika.

Ali, ne može se sve dobiti. Pravo na ljutnju je nepostojeće. Osim naravno ako se radi o nekoj ,,brkatoj“ ženi. Žene su bića koja treba da budu nežna, krhka, da udovoljavaju. U sliku takve ,,mice“ nikako se ne uklapa lupanje šakom o sto, vikanje, mrštenje i jedno glasno ,,Dosta bre!“. ,,Zabrane“ na ljutnju devojčicama se mnogo češće daju neverbalno, nego verbalno. Zato kada mala devojčica ,,pokaže zube“ može za kaznu biti ignorisana, može dobiti prezriv izraz lica za uzvrat i slično.

download (1)Osećanja koja su zabranjena tokom odrastanja neće ni biti pokazivana tokom života, ali ona su dovoljno snažna da će naći neki izlaz. Zato će izaći u obliku onog osećanja koje je bilo dozvoljeno ili stimulisano. Pa će muškarci kada su tužni, kada osete gubitak, kada se osete usamljeno, ostavljeno najčešće besneti, vikati, udarati ili šutirati nešto. Dok će žene plakati i patiti onda kada osete da im je integritet ugrožen, kada im je poštovanje uskraćeno, granica probijena ili potreba neispunjena. Umesto ljutnje, one će plakati.

Zatvaranje bilo koje emocije, onemogućavanje njihovog ispoljavanja, ima svoju cenu. Osećanja su autentični način izražavanja potreba, želja, intimnih dubina bića. Kako i muškarci i žene jednako imaju potrebe, želje i dubine svog bića, tako je osećanje svih emocija svojstveno i ženama i muškarcima. Ne možemo zatvoriti samo jednu emociju, a očekivati da će ostale neometano ,,teći“. Ako Zatvorimo tugu, nužno ćemo zatvoriti i sreću, jer kako biti srećan ako se ne možemo razvezati od gubitka? Ako zatvorimo ljutnju, isto ćemo zatvoriti osećanje sreće, jer kako osetiti sreću kada se ljutnjom ne zauzimamo za svoje potrebe, stavove, želje?

Odustajanje od svojih sopstvenih autentičnih osećanja, zbog straha da će time ženstvenost ili muškost biti ugrožena, zapravo je vrlo mučno, naporno i obeshrabrujuće. Jer, ako su emocije naše prirodne sile kojima se suočavamo sa životom, koliko je potrebno snage i kontrole da bi se one sputale i ugušile. Iz zakona o očuvanju energije znamo da se energija ne može uništiti, niti iz ničega stvoriti, već da može samo prelaziti iz jednog oblika u drugi. Ako ne damo autentični oblik energiji našim osećanjima, kom ona sama teže, naći će način i put da se izvitopere i okrenu protiv nas samih.

Autor : Filip Stojković

psihološki savetnik, psihoterapeut pod supervizijom

Certified Transactional Analyst (CTA) in the field of Psychotherapy under contract – Psychotherapist under contract

+381638047103

Bliskost i ,,optimalna distanca” u odnosu

Ideja o bliskosti, pogotovo bliskosti u partnerskim odnosima, kao stapanju dva bića u jedno prilično je česta. Svako odstupanje od te slike u relnom životu vodi problemima u bliskosti, osećanju da ljubavi nema, da bliskosti nema. To je ideja o simbiotskom odnosu kao ,,pravoj bliskosti”.

Takav odnos bliskosti svi smo jednom imali, kao vrlo mali. Sa roditeljima, prevashodno sa majkom, svako dete ima odnos simbioze. Potrebe deteta nisu odvojene od potreba majke, ali i obrnuto, potrebe majke iste su kao i potrebe deteta, jer se majka odriče zadovoljenja onih svojih potreba koje nisu u saglasnosti za potrebama deteta. Npr. kada se majci ide u provod, a dete joj je vrlo malo, ona to ne može uraditi ako se prethodno nije u potpunosti pobrinula za sve detetove potrebe, a onda i našla zamenu koja će isto to raditi u njenom odsustvu.

To je sasvim prirodno i od presudnog značaja za razvoj deteta, jer ne samo da time ono dobija zadovoljenje svojih primarnih potreba kao što je hrana, već dobija i zadovoljenje potreba za bliskošću, sigurnošću, da je neko tu za njega i da ga neće ostaviti.

Ali, kada odrastemo toga više nema. Nema više osobe koja će to za nas raditi. Ukoliko odvajanje od majke u detinjstvu nije prošlo ,,baš najbolje”, ukoliko je dete to proživelo kao izrazito negativno i bolno iskustvo, težiće ka tome da nađe drugu osobu sa kojom će taj svoj prvobitni narušeni odnos razrešiti i svoje ,,rane” zaceliti.

Preokupirani stil vezivanja je onaj koji dovodimo u vezu sa nemanjem granica u bliskosti. Odlikuje se potrebom za konstantnim kontaktom. To izgleda tako što partneri uvek i svuda idu zajedno, sve rade zajedno, kada nisu zajedno, recimo kada su na poslu, onda su konstantno u komunikaciji putem fejsbuka, vibera, sms poruka itd.

U takvom odnosu partneri, ili jedan od njih konstantno misle o onom drugom i traže da budu u konstantnom fokusu svog partnera. Svaka individualnost u takvim odnosima se negira, briše ili makar ,,gura pod tepih”. Ali pošto svi imamo i neke svoje lične potrebe to je na duge staze neodrživo. Takođe, osobe koje nemaju optimalnu distancu u bliskosti drugima mogu izgledati kao ,,daveži”, imaju utisak da ih ,,guše”, da im ne daju prostora, a sami pate kada im pažnja, vreme i ista vrsta posvećenosti nije uzvraćena. Vrlo često, nailaze na ljude koji imaju suprotan stil vezivanja, koji nazivamo izbegavajućim. Izbegavajući stil vezivanja se ogleda u prevelikoj distanci, u nemogućnosti da se bliskost izgradi, oni žele bliskost ali je i ne žele. Tada nastaje prava patnja, jer jedna strana ,,juri” a druga ,,beži.

Optimalna distanca u bliskosti znači da su obe strane različiti ljudi, sa svojim identitetima, potrebama, željama, težnjama, da obe strane imaju pravo na neko svoje vreme, samo za sebe, ili za druge ljude, da mogu funkcionisati i osećati se voljeno i onda kada nisu zajedno, da ne moraju uvek biti ,,na dohvat ruke”. U odnosu u kom postoji optimalna distanca ljudi se mogu razvijati i sazrevati jer imaju za to prostora. Ali, za sve to neophodno je da ljudi imaju sposobnost da budu sami, da umeju sami da provode kvalitetno vreme, da se brinu o svojim potrebama, da im može biti dobro i bez drugih. Tada drugi više nije potreba, nije neophodan, gubi se potreba za stapanjem sa drugom osobom i gubljenjem sebe. Tada drugi postaje želja da se već dobar i kvalitetan život učini još boljim i kvalitetnijim, a odnos postaje prostor i poligon gde oboje mogu da rade na svom ličnom i zajedničkom rastu, razvoju i individuaciji.

Autor : Filip Stojković

psihološki savetnik, psihoterapeut pod supervizijom

Certified Transactional Analyst (CTA) in the field of Psychotherapy under contract – Psychotherapist under contract

+381638047103

Koliko traje psihoterapija?

Ljudi koji kreću na psihoterapiju najčešće dolaze sa nečim sto ih muči, pravi problem, sa neprijatnim emocijama. Ono što žele jeste da se što pre oslobode tenzije i intenziteta neprijatnih osećanja. To je sasvim prirodno, jer ljudi nisu tako ,,napravljeni” da pate, da se muče, da osećaju bilo koju vrstu bola i da time budu srećni i zadovoljni. Patnja nije ,,normalno” stanje, nije nešto što treba u nedogled trpeti.

Nestrpljivost u rešavanju problema i otklanjanju neprijatnosti je verovatno jedna od najuobičajenijih pojava u psihoterapiji, barem u početku. Zato je sasvim uobičajeno pitanje ,,Koliko će ovo da traje?” ili ,,Kada će meni biti bolje?”. Odgovor na to pitanje je kompleksan i vrlo teško predvidiv. Neprijatna osećanja, tenzija, patnja nisu sav problema na kom se radi. To su zapravo simptomi. Na taj način se manifestuje dublja problematika sa kojom ljudi na psihoterapiju dolaze.

Ono čime se na psihoterapiji bavimo jesu uzroci problema, ono što nelagodu stvara, što frustrira, što ne dozvoljava da se do želejnog cilja dođe, što koči rast i razvoj. A za to je potrebno vreme. Potrebno je vreme za upoznavanje terapeuta i klijenta, da terapeut čuje, razume klijenta i sa čim on dolazi. Da se zajedno upuste u potragu za uzrocima, a onda i da se zajedno posvete nalaženju rešenja.

stan-laurel-1643774_960_720Kako različite vrste psihoterapija mogu uticati na trajanje procesa?

Dužina trajanja psihoterapije može zavisiti i od psihoterapijskog modaliteta. Tako su psihoterapije psihoanalitčkog i psihodimaskog usmerenja po pravilu ,,duže” dok su psihoterapije bihejvioralno usmerene ,,kraće”. Prva se bavi shvatanjem problema, uzorak, načina na koji je problema nastao, koji je udeo nas u našem problema, šta mi to radimo (ili ne radimo) pa problema postoji i kako sve to razrešiti. Bihejvioralne su usmerenije na kratkoročne ciljeve i kako promenom u ponašanju što brže rešiti postojeću problematiku. Naravno sve ima svoje, pa tako ove druge iako su ,,brže” često su primenjive u toj određenoj problematičnoj situaciji, ali ne rešavaju problema u korenu i zato se on može ponoviti na drugom mestu, na drugačiji način. Dok prvi tip psihoterapije, iako možda duži usmeren je na trajno rešenje.

Neke vremenske odrednice možda se i mogu dati. Npr. ako neko dolazi sa tim da ne može nikako da položi ispit ni iz petog puta, moguće je da se u par susreta može naći neko povoljno ,,brzo” rešenje. Ali ni to nije pravilo. U zavisnosti od uzroka terapija može trajati od nekoliko susreta, preko nekoliko meseci, pa do par godina.

Važnost strpljivosti u psihoterapiji  fish-1331930_960_720

Bilo je reči o tome da trpljenje nije suština života, zapravo zadovoljstvo u patnji najčešće je patološko. Ipak, ako želimo da radimo na sebi, da napredujemo, razvijamo se i rastemo, neophodno je da imamo razvijenu sposobnost trpljenja, toleranciju na frustraciju. To je korisna veština jer omogućuje da odložimo svoje zadovoljstvo, da se strpimo i pretrpimo ono što je neophodno dok ,,ne stignemo” do željenog cilja. To znači da je određena doza neprijatnosti neminovna kada mislimo o napretku.

Ljudi su kompleksna bića (što ne znači da smo nužno i komplikovani) i jeste važno da sebi i svom razvoju posvetimo dužnu pažnju. To je i način na koji sebi pokazujemo ljubav, brigu i želju za napretkom. Razvoj nije baš prijatan, ume da bude i bolan, frustrira, to je sve istina, ali i bebu bole pluća kada prvi put udahne i zato plače, dete je frustrirano što ne može da dohvati nešto što želi i zato prohoda. Frustracija podstiče razvoj. Prvihvatanje neprijatnosti je od izuzetnog značaja za razvijanje kroz psihoterapiju jer nećemo do opšte sreće i zadovoljstva doći ,,preko noći“.

6254409229_02eb33069f_bKako da znamo gde smo u odnosu na cilj i kada je terapija gotova?

Procena dokle je terapija stigla u odnosu na cilj uvek se može izvršiti. Na početku terapije, u prvih par susreta iskristališe se cilj koji treba postići. Što je cilj precizniji, to će i merila za ocenjivanje postignuća biti tačnija. Zato se uvek može promeriti distanca u odnosu na početnu i krajnju tačku psihoterapije. A terapija je gotova onda kada je cilj postignut. Ako je početni cilj bio npr. osećati se dobro i kada je kritika upućena, uvek se može oceniti koliko je to bolje u ovom trenutku u donosu na cilj. Ako je početna tačka bila ,,plakanje pri svakoj kritici“, a krajnja tačka je ,,biti uzdržan, saslušati kritiku i proceniti koliko je ona na mestu“, onda nije tako teško proceniti koja je trenutna pozicija.

Važno je naglasiti da cilj psihoterapije nije samo rešavanje problema, već i edukacija za život, što znači da se tokom terapija uči kako biti sam sebi terapeut nakon što se terapija završi. Kako se starati o sebi, kako sebe negovati, rešavati probleme i sebe voleti. Voleti razvoj, biti posvećen razvoju, ulagati u razvoj svojih potencijala jeste, možda, i najvažnija ,,lekcija“ koja se kroz proces psihoterapije uči.

Autor : Filip Stojković

psihološki savetnik, psihoterapeut pod supervizijom

Certified Transactional Analyst (CTA) in the field of Psychotherapy under contract – Psychotherapist under contract

+381638047103

Samoća i usamljenost

Manukan_island_boatZa početak zamislite da ste bili na krstarenju. Dogodio se brodolom. Samo ste Vi preživeli i dospeli na ostrvo negde usred okeana. Na tom ostrvu ima hrane i vode u izobolju. Ima dovoljno drva da se grejete ukoliko budete potrebno i dovoljno pruća da sebi napravite kolibu. Ali, nema drugih ljudi, niti životinja i ne postoji nikakva mogućnust da ćete ikada više ikoga videti. Vi ste sami na ostrvu za koje niko ne zna i nikada više nećete moći da stupite u kontakt sa drugim ljudskim bićem. Koliko godina ćete živeti? Prvi broj koji Vam padne na pamet je sasvim dovoljan. To je cilj ove vežbe.

Ne postoje pravi, dobri ili pogrešni odgovori. To su vaši lični odgovori. U zavisnosti od toga koliko vam je blizina drugih važna i u zavisnosti od toga u kojoj meri ste svoj kapacitet za samoću izgradili toliko ćete moći i da preživite.

Kvalitet života neraskidivno je vezan za odnos sa ljudima. To znači da će nam život biti utoliko kvalitetniji ukoliko su odnosi sa važnim ljudima zadovoljavajući. Važni ljudi mogu biti partneri, deca, roditelji, prijatelji, rodbina, učitelji, kolege, poslodavci, svi za koje sami odlučimo da su nam važni.

wolf-2362004_960_720

Poznati srećni samac koji u svojoj samoći ume da uživa

Samoća

Ali to što su nam drugi važni ne znači da su nam neophodni, tj. da bez njih ni jedan trenutak života ne može biti lep. Kao što je vreme sa drugima važno tako je i samoća važna za kvalitet života. U samoći se možemo posvetiti sebi, kontemplirati, meditirati, moliti se, planirati, odmarati… mogućnosti je bezbroj. Osamljivanje je način na koji sebi posvećujemo vreme.

Neki ljudi ne mogu da izdrže samoću, teško im je kada su sami, kada nema drugih u blizini. Mogu osećati strah, tugu, prazninu, mogu se osećati i depresivno usled usamljenosti. Za njih su drugi potreba bez koje se ne može. Iskustva samoće mogu biti bolna i teskobna, zato će se truditi da što više budu okruženi ljudima.

Postoje i ljudi koji ne mogu sa drugima. Imaju osećaj da ih drugi remete, guše, oduzimaju dragoceno vreme, dosađuju im. Više vole kada su sami i smatraju da im prisustvo drugih samo umanjuje kvalitet života. Obe su varijante samo dve strane istog novčića, jedni samoću ne podnose, drugi je obožavaju.

Usamljenost

,,Ako si usamljen kada si sam, u lošem si društvu.“ kaže Sartr. Ja bih dodao i drugu varijantu – ako si usamljen kada si s drugima, u lošem si društvu (ili si možda i loš drug).

Pravilo je da gde god postoji višak tu se nalazi isti toliki manjak. Ako je prisustvo drugih neophodnost (višak), sigurno je da postoji i manjak – manjak vere u sebe, manjak samostalnosti. Ako je samoća neophodna, onda je manjak u odnosima sa drugima, u mogućnosti da se bude blizak. U oba slučaja bliskost nedostaje, sa sobom ili sa drugima a upravo to jeste usamljenost – nemogućnost da se sa važnim ljudskim bićem podeli intima, neki unutrašnji sadržaj, osećanje, mišljenje, želja, plan…

Tu usamljeničku prazninu neće (jer ne može) popuniti ni bezbroj različitih ljudi, ni bezbroj sati provedenih sa ljudima. A ni u suprotnoj situaciji, beg od ljudi u samoću neće zalečiti usamljeničku ranu nastalu u odnosu sa ljudima koji nije bio ispunjavajuć.

U obe varijante neophodno je da nedostatak ili manjak bude nadomešten, da praznina bude popunjena, ali ne kvantitetom odnosa već kvalitetom. Neće mnoštvo sati ni mnoštvo ljudi moći to da nadomeste ni da popune. To se može učiniti samo kvalitetnim odnosom sa drugima, a najpre sa sobom. Bliskost se ne meri brojem nego punoćom. Bliskost znači biti sposoban za intimnost i vreme sa drugima, ali i sposobnost za intimnost i vreme sa sobom u samoći, bez osećanja usamljenosti.

Autor : Filip Stojković

psihološki savetnik, psihoterapeut pod supervizijom

Certified Transactional Analyst (CTA) in the field of Psychotherapy under contract – Psychotherapist under contract

+381638047103

Tri ključne osobine potrebne za promenu

U različitim psihoterapijskim pravcima uloga psihoterapeuta u procesu psihoterapije razlikuje se u nekim pojedinostima, to su nijanse, koje se tiču metoda, intervencija i tehnika koje terapeut koristi, kao i opšteg načina rada i angažovanja terapeuta i klijenta u toku terapije. Svi pravci se slažu u  tome da je posao terapeuta da obezbedi takvu ,,klimu“ na terapiji, koja će pogodovati radu. Pošto psihoterapija podrazumeva iskrenost i otvorenost po pitanju intimnih sadržaja koji su u vezi sa razlogom dolaska klijenta na terapiju, neophodno je da ta ,,klima“ bude ispunjena toplinom i poverenjem.

Terapeut takvu klimu izgrađuje na osnovu svoje tri glavne osobine a to su: 1. moć, 2. dozvola i 3. zaštita.

1. Moć terapeuta nije u njegovom stavu, napadnom autoritetu i opštoj nametljivosti. Njegova se moć ogleda u njegovom znaju tehnika, intervencija, u poznavanju procesa rada, preduzimljivosti i inicijativi. Takav je terapeut potentan jer poznaje način rada, poznaje cilj kao i metode i korake kako do cilja doći. Ova osobina zahteva od terapeuta da bude snažna i otporna figura koja je u stanju da osmisli odgovarajuće terapijske intervencije. On može izgledati i kao snažni motor razvoja, koji svojim stavom, ponašanjem i rečima podstiče rad, a pri tom ne mora biti direktivan.

person-984039_960_7202. Dozvola može biti verbalno i neverbalno, direktno i indirektno data na one kapacitete i potencijale koji su klijentu zabranjeni, koje klijent nije razvio, nadogradio, kojih se odrekao, zbog toga njegov razvoj trpi, kvalitet njegovog života je smanjen a on sam nije zadovoljan ili pati. Direktna i verbalna dozvola može glasiti ,,u redu je da plačete“ kada se klijent snebiva da zaplače dok priča o nečemu što mu je bolno ili se izvinjava dok plače. Ali najsnažnije su neverbalne dozvole koje se iskazuju gestikulacijom, pogledom izrazom lica ili pokretom ruke. Dozvola je i strpljivo slušati klijeta dok iskidano i nepovezano priča jer mu se strpljenjem daje do znaja da ne mora da žuri, da slobodno može da uspori jer će terapeut sačekati i saslušati ono što mu je važno jer je važno za oboje. Dozvolu možemo prepoznati kada govorimo ili radimo ono što inače sebi ne dozvoljavamo.

3. Zaštita koju terapeut pruža oseća se kao sigurnost da se iznesu bolne, problematične ili na bilo koji način neprijatne stvari. Terapijski prostor i vreme osećaju se kao sigurno utočiste i bezbedno okruženje za intimne sadržaje i ostvarivanje bliskosti. Toplina i prihvatanje u službi su odnosa između terapeuta i klijenta, u kojem su obe stane uvažene, što pomaže klijetnov osećaj samoopredeljenja i ostvarivanje ravnopravnog terapijskog odnosa. Terapeut zaštitu pruža emapijom, saosećanjem sa klijetnom. Empatija pri tom ne znači ,,ulaženje u cipele“ klijenta, jer bi to onda bilo samo terapautovo lično iskustvo klijentovog problema. Empatija znači ja vidim i čujem kako se ti osećaš sa tim i razumem šta to za tebe lično znači.

flower-1283259_960_720Svaki terapeut ima sve tri osobine, ali je obično jena od njih najuočljivija, bilo zato što je taj njegov kapacitet najrazvijeniji, bilo da je to njegov stil rada. Zato je važno izabrati terapeuta po svojim potrebama, odnosno po dominantnoj potrebi, jer će takvo usklađivanje klijenta sa terapeutom biti produktivno za rad. Naravno potrebe se menjaju, pa se tokom terapije mogu više puta smenjivati u zavisnosti od vrste problema, životnog konteksta itd. Ono po čemu se dobar terapeut razlikuje od drugih jeste što ume da uvidi potrebu klijenta, pa da u skladu sa tim i menja svoj stil rada, tj. da njegov stil rada ne bude toliko važan koliko je važna potreba klijenta.

Za proces psihoterapije i savetovanja ključan je odnos koji klijent i terapeut izgrade. Sva novija istraživanja ukazuju na to da nikakve metode, tehnike, intervencije i znanja terapeuta, ili uvidi i želje klijenta neće biti tako delotvorni i dovesti do promene kao što je odnos. Problemi, zastoji, sve razvojne krize uglavnom nastaju u odnosu sa ljudima i zato je odnos sa terapeutom tako značajan za rešenje. Empatičnost i razumevanje su zato ono bez čega ni dozvole ni moć terapeuta ne bi bile delotvorne, a terapija ne bi bila ono što jeste – prostor, vreme i način za promene u cilju smanjenja patnje, kvalitetnijeg života i zadovoljnijeg čoveka.

Autor : Filip Stojković

psihološki savetnik, psihoterapeut pod supervizijom

Certified Transactional Analyst (CTA) in the field of Psychotherapy under contract – Psychotherapist under contract

+381638047103

 

Kako sebe činimo depresivnima?

Depresija je splet više osećanja, to je stanje žalosti, tugovanja, nezadovoljstva, a najpre je negativan stav o sebi, svetu i budućnosti. Potištenost i povlačenje u sebe su redovni simptomi. Za to stanje odgovorni smo mi sami, na način na koji smo odgovorni i za nastanak svojih emocija.

Gde je naša odgovornost u svemu tome?

Najpre u mislima koje su pokretači depresivnosti. To su misli o sopstvenoj neadekvatnosti, stravičnosti usled nemanja onoga što smatramo neophodnim i užasavanju stvarima onakvim kakve su.

Samookrivljavanje

DEPRESIONKonstantno samookrivljivanje je siguran put u depresiju. Misli poput pogrešio sam, zgrešio sam, nenamerno sam povredio drugoga jesu zdrave i ljudske u realnim situacijama i ako im ne bi sledile misli poput ne bi trebalo da grešim i radim loše stvari, trebalo bi da sam nepogrešiv i savršen. Visoki zahtevi sebi postavljeni u vezi sa svojom pogrešivošću, odnosno nepogrešivošću onemogućavaju praštanja greške. I zato će na kraju ovog niza depresivnih misli biti zaključak ja sam loša osoba i zaslušujem kaznu.

Tok misli samookrivljavanja:

  1. pogrešio sam
  2. (a) nikada ne smem uraditi nešto loše
  3. (pošto sam ipak uradio) ja sam loš i zato zaslužujem kaznu

Samosažaljevanje

Iako samosažaljevanje deluje kvalitativno drugačije od samookrivjavanja ima istu završnicu – depresiju. Misao kojom samosažaljevanje ugavnom počinje je onemogućavaju mi da bude po mom, što u nekim situacijama i jeste istina, ali kada govorimo o depresiji, ovu misao prati i ja moram imati ono što mi treba ili što mislim da mi je potrebno. Ako to ipak ne dobijem biće užasno. Užasavanje povodom neispunjenog moranja prizvaće i temeljnu misao samosažaljevanja jadan ja.

Tok misli samosažaljevanja:

  1. sprečavaju me da bude kako ja mislim, verujem i osećam da treba
  2. (a) ja moram imati ono što mislim da mi je potrebno
  3. (pošto to ipak nije ispunjeno) užasno je što to nemam – jadan ja

Sažaljevanje drugih

Dobby_sockBilo bi zaista lepo kada loše stvari ne bi postojale, ili kada bi se makar dešavale po zasluzi, ali to u realnosti ipak nije tako. Zato će depresivnost početi da se razvija oko misli da loše stvari ne smeju da se dešavaju drugima kada to ne zaslužuju. Pošto se to ipak događa svet je jedno grozno mesto kada dopušta da se takve stvari dešavaju. Ako je svet grozan onda i ne postoji neka mogućnost za sreću, zadovoljstvo i ispunjenost. Samo je depresija stanovnik takvog sveta.

Tok misli sažaljevanja drugih:

  1. ljudima se dešavaju loše stvari
  2. ljudima se ne smeju dešavati loše stvari ako to nisu zaslužili – ljudi moraju živeti kako zaslužuju
  3. užasno je što se loše stvari dešavaju dobrim ljudima – svet je jedno grozno mesto

Depresivnost nastaje kada neki egzistencijalni zahtevi nisu ispunjeni. Što je više moranja u životu, veća je mogućnost za depresiju. Neispunjeno moranje rađa ozlojeđenost, stravničnost i užasnost. Neka moranja zaista postoje u životu i ona se uglavnom odnose na zadovoljenje potreba bez kojih nema života (mora da se spava, da se jede, pije, mora se raditi da bi se sve to obezbedilo…). Moranja koja se odnose na kvalitet života a bez kojih se može živeti (poštenje, dobrota, ljubav, istina…) su ona koja prave problem. S jedne strane, potrebno je odreći se moranja, a sa druge povećati svoju toleranciju na frustraciju – da ne mora sve biti kako ja mislim, osećam i želim. Sve te misli u formi moranja i užasa nesvesne su, uglavnom se ne čuju, zato ih je neophodno najpre čuti, osvestiti. ,,Hvatanje” svojih misli, promena uverenja o sebi, drugima i svetu je lek za depresiju. Tugovanje nad sobom, svojom i sudbinom čovečanstva, krivljenje sebe za to, sve su to odlike depresije. Nemoguće je rešiti se depresije bez susreta sa baš tim mislima i osećanjima, uverenjima osvetu i čoveku. Naravno, da čitanje ovog teksta i eventualna primena ovog kratkog ,,recepta” neće rešiti problem depresivnosti, za to je potreban kontinuirani rad.

 

Autor : Filip Stojković

psihološki savetnik, psihoterapeut pod supervizijom

Certified Transactional Analyst (CTA) in the field of Psychotherapy under contract – Psychotherapist under contract

+381638047103