Transakciona analiza i duhovni razvoj ličnosti – Radost susretanja

Prethodnog meseca u Beogradu održana je Zimska škola transakcione analize na kojoj je tema bila integracija različitih psihoterapijskih metoda i saznanja radi uspešnijeg procesa psihoterapije i psihološkog savetovanja. Bio je to kongres koji je okupio edukatore, mentore, supervizore, psihoterapeute i edukante. Teorijski deo kongresa bio je uspešan i plodotvoran, a za mene suštinski važne stvari događale su se na marginama tog skupa.

Imao sam čast i odgovornost, da sa svojim kolegama na Zimskoj školi, učestvujem kao izlagač na temu ,,Transakciona analiza i duhovni razvoj ličnosti“. Verujem da je radionica bila uspešna, jer smo ako niko drugi, onda bar moje kolege i ja duhovno uzrasli za vreme trajanja kongresa. Glavna tačka našeg izlaganja bila je bliskost kao polje na kom psihoterapija pomaže, a bliskost je ključna za duhovni razvoj. Budući da je kulturni kontekst u kom živimo i stvaramo u svom fundamentu hrišćanski, tako smo duhovnom razvoju i prišli iz tog ugla, a bliskost kao uslov razvoja je temeljna vrednost hrišćanstva.

U hrišćanskoj antropologiji zajednica je prostor i način u kom se i na koji se Bog javlja. To znači da je učestvovati u zajednici, odnosno biti blizak sa ljudima koji je čine od presudnog značaja za iskustvo susreta sa Bogom, a samim tim i za duhovni razvoj ličnosti. I sam Bog hrišćana nije usamljeni samodovoljni moćnik koji živi sam za sebe, van prostora i vremena. Božanstvo hrišćanskog Boga nije u njegovoj beskrajnoj moći i neprolaznoj prirodi, već u njegovoj sposobnosti da bude blizak unutar sebe (Otac, Sin i Sveti Duh) i sa ljudima.

Kako je prema biblijskim izveštajima čovek stvoren po ikoni (slici) i podobiju (prilici) Božijoj, možemo zaključiti da je čovekov kapacitet za bliskost i otvorenost prema drugima ono što ga čini slikom Božijom ili sličnim Bogu, bogolikim. Ostvarivanje intimnog odnosa sa drugim čovekom i živo učešće u tom odnosu jeste ono što čoveka čini prilikom ili podobijem Božijim, što znači da se u tom odnosu javlja i sami Bog. Ikona je ono što jesmo po svom rođenju, a podobije je ono što tek treba da postanemo. Rad na svom kapacitetu za bliskost predstavlja razvojni zadatak svakog od nas. U tome se psihoterapija i duhovnost slažu.

Psihoterapijski rad na bliskosti neminovno vodi duhovnom razvoju ličnosti. Jasno je da duhovnost nije samo polje delovanja religijskih delatnika i mislilaca, već univerzalno ljudsko polje ostvarivanja.

Spomenuo sam ,,margine“ na kojima se ovaj značajan skup ostvario i u konkretnom životnom smislu. Integracija kao tema kongresa je izvan sale dobijala i sasvim lični smisao. Dok su se u sali integrisali metodi, principi i načini rada, u Knez Mihailovoj i okolnim ulicama integrisala su se iskustva odnosa sa ljudima. Sasvim spontano, je bliskost kao tema jedne radionice postala lajt motiv celokupne Zimske škole.

Pojam zajednice u kojoj se ostvaruju intimni odnosi nije isključivo vezan za religiju, kao što to nije ni duhovnost. Ipak, ako krenemo od značenja izraza religija, koji potiče od latinske reči ,,religare“- povezati, možemo doći do zaključka da je iskustvo bliskosti ili intimnosti, kao osećaj povezanosti, pripadništva i zajednice religiozno iskustvo par excellence. S tim u vezi, susreti, upoznavanja, povezivanja i bliskost koji su obeležili ovaj skup zaista jesu podstakli duhovni razvoj svih ličnosti koje su skupu prisustvovale, među kojima sam prvi ja.

Advertisements

Budi dobar prema sebi

Pre mnogo godina, prijatelj mojih roditelja bio nam je u kućnoj poseti. Na odlasku se pozdravio sa svakim od nas snažnim stiskom ruke, prodornim značajnim pogledom uz poruku ,,Budi dobar prema sebi!“. Smejali smo se tome, zvučalo je istovremeno čudno i interesantno, pomalo i nerazumljivo jer takvu izreku mi u našem jeziku nemamo. Mislili smo da je to pokupio negde u Nemačkoj gde je decenijama arbajtovao. Proćiće dugi niz godina dok ne budem razumeo značenje i uvideo značaj tih njegovih reči.

Dok odrastamo i sazrevamo mi najviše učimo od ljudi koji su nam važni. Roditelja, baba i deda, rođaka, kumova, sveštenika, prijatelja, društva u celini. Uz to, imamo jaku želju da se svima njima dopadnemo, da nas vole i prihvate. U tome uspevamo tako što ispunjavamo njihove želje, prohteve i očekivanja koje od nas i za nas imaju, ili verujemo da ih imaju. Vremenom, važne procese i ljude često pounutrimo, čime postaju deo našeg identiteta.

Kroz život nastavljamo sa istim željama, prohtevima i očekivanjima i od sebe tražimo da sve to zadovoljimo. Kada u tome ne uspemo, često se osećamo loše, tužno, besno, neadekvatno ili manje vredno. U želji da ispunimo sva očekivanja u vezi sa svojim uspehom zaboravljamo na prave sebe, naše istinske potrebe.

Kada prestanemo da se trudimo u ispunjavanju kriterijuma našeg oca ili majke, strica ili tetke, učitelja ili Boga, u sebi se možemo susresti sa sopstvenim autentičnim željama. Zato je, što bi Jalom rekao, važno da prestanemo da se trudimo kako se ne bismo razočarali u sebe i da počnemo da se trudimo da budemo dobri prema sebi.

Komunikacija: 6 uvek dostupnih mogućnosti

 

Verujem da smo svi bili u situaciji da pomislimo kako u komunikaciji nemamo mnogo opcija, tj. da imamo samo jednu moguću reakciju. Ovaj tekst ima za cilj da prikaže bar 6 mogućih različitih reakcija u bilo kojoj situaciji. Pošto će biti reči o komunikacijskom modelu ego stanja iz transakcione analize, neophodno je da najpre ukratko bude objašnjen pojam ego stanja.

Strukturalni-dijagram

 

Ego se obično definiše kao onaj deo psihičke strukture za koji kažemo ,,to sam ja“, ego je grčka reč koja doslovno i znači ,,ja“. Ego stanja su načini na koje se ego ispoljava. Na slici iznad je predstavljen strukturalni model ego stanja pri čemu se izdvajaju ego stanje Roditelj, egostanje Odrasli i ego stanje Dete. U ego stanju Roditelj nalazimo se kada osećamo, mislimo ili se ponašamo kao neke za nas važne osobe (roditelji, nastavnici, autoriteti), u ego stanju Deteta smo onda kada osećamo, mislimo ili se ponašamo onako kako smo to radili kada smo bili deca, a u ego stanju Odrasli se nalazimo onda kada su naše emocije, misli i ponašanje u skladu sa ovde i sada situacijom, nevezano za ranije periode razvoja, za autoritete ili neki naučeni obrazac. Zato, kada se ponašamo tako da vrednujemo, kritikujemo, negujemo kažemo da smo ,,u Roditelju“, kada se zabavljamo, prkosimo ili se adaptiramo kažemo da smo ,,u Detetu“, a kad procesuiramo informacije, odlučujemo i zapažamo realistično onda smo ,,u Odraslom“. Tako dolazimo do komunikacijskog modela ego stanja koji je prikazan na slici ispod.

Screenshot_11

Svako od navedenih ego stanja je jedan od načina na koji nešto možemo reći, što znači da istu stvar možemo reći na bar šest različitih načina. Time dobijamo više mogućnosti da komuniciramo kvalitetnije. Kada se šef obrati zaposlenom ozbiljnim tonom i rečima ,,Kolega zaista nije u redu da svoj posao ne radite onako kako to od Vas očekujem.“ zaposleni, poznajući komunikacijski model ego stanja najpre može zaključiti da mu se šef obratio iz ego stanja Kritikujući Roditelj, a na to može odgovoriti iz bilo kog svog ego stanja.

Primeri odgovora zaposlenog:

Kritikujući Roditelj: ,,Prvo, ne obraćajte mi se tim tonom, a drugo, vaša su očekivanja prevelika.“

Negujući Roditelj: (nežnim i zabrinutim tonom) ,,Šefe, vidim da Vas je ovo baš potreslo. Dozvolite mi najpre da Vam pomognem da se smirite kako Vam ne bi pozlilo.“

Odrasli: ,,Uviđam svoje greške. Na koji način mogu nadoknaditi štetu koju sam naneo ovom projektu?“

Slobodno dete: (razdraganim glasom) ,,Šefe, ajde da popijemo po kafu, a posle ćemo sve ovo srediti.“

Adaptirano dete: (snuždeno) ,,Izvinite molim Vas, ovo se neće ponoviti.“

Prkosno dete: (buntovnim pogledom) ,,Ma kao da su te greške toliko važne.“

Cilj ovog primera je da pokaže da imamo više opcija kada pomislimo da nam je komunikacija sa nekim u ćorsokaku. U zavisnosti od toga šta želimo da postignemo i kakav je stil komunikacije našeg sagovornika možemo koristiti neko od ego stanja koja su nam na raspolaganju. Na taj način ojačaćemo svoje komunikacijske sposobnosti, a o odnos sa drugima može biti kvalitetniji i prijatniji.

 

Šta je cilj psihoterapije?

Savetovanje i psihoterapija bave se rešavanjem problema koji se dešavaju u životu ljudi. Zato se može reći da je terapija način prelaska iz neželjenog u željeno stanje. Pri tom se ne otklanjaju simptomi kao što su neprijatna osećanja, već se pronalazi uzrok i problem se u njegovom začetku rešava. Rad na konkretnom problemu, odnosno prelaženje iz neželjenog u željeno stanje nije kratkoročno i u vezi sa tim ,,jednim“ problemom, već bi rad trebalo da pokrije šire polje uzroka, posledica, kao i obrazac ponašanja u tim i sličnim situacijama i da trajno dovede do poboljšanja kvaliteta življenja. Kako bi se to postiglo neophodna je autonomija koja je cilj psihotarapije, a koja obuhvata svesnost, intimnost i spontanost.

Svesnost znači širenje svog pogleda na svet i sebe, spoznaja da je realnost šira od našeg subjektivnog doživljaja, razumevanje i prevazilaženje doživljaja iz prošlosti i mudro korišćenje sadašnjeg trenutka za budućnost. Svesnost podrazumeva odgovor na pitanje zašto radim baš ovo što radim, zašto baš u ovoj situaciji i zašto baš u ovom trenutku. Biti svestan znači živeti ovde i sada. Osećati ,,unutrašnje“ senzacije jednako kao i one koje dolaze iz ,,spoljnog“ sveta, osluškivati urođena čula, da se vidi i doživi neposredno iskustvo u svakom trenutku, to je svesnost. Čitati knjigu a ne misliti na posao koji kasnije treba uraditi, i raditi posao a ne žaliti zbog toga što u tom trenutku ne čita knjigu može samo svesna osoba.

Intimnost je kao i svesnost sposobnost koja se razvija. Potencijal za intimnost ili bliskost je urođen ali ga je potrebno razvijati i u njega ulagati kako bismo došli do zadovoljavajućeg nivoa učestovanja u bliskosti sa drugim ljudima. Za vezivanje sa drugima neophodna je kvalitetna povezanost sa sopstvenim željama i potrebama, zahtevima, ciljevima, vrlinama i manama. Potrebno je upoznati i prihvatiti sebe, biti sobom zadovoljan, kako bi bilo moguće upoznati i prihvatiti druge i biti zadovoljan u odnosu sa drugim ljudima. Intimnost je direktno povezana sa kvalitetom života, što znači da je osećaj ispunjenosti i zadovoljstva životom u zavisnosti od toga u kojoj meri smo sposobni da budemo intimni ili povezani, jednako sa drugima i sobom. Ne plašiti se bliskosti, biti samopouzdan u odnosu sa drugima može osoba koja je razvila svoj kapacitet za intimnost.

Spontanost je još jedna sposobnost koja izgrađuje autonomiju čoveka. Ona predstavlja slobodu izražavanja svojih misli, stavova, vrednosti i osećanja u bilo kom trenutku, kao i slobodu izbora. Spontana osoba poseduje uvid u više izbora koje može napraviti u istoj situaciji jer je svesna svojih mogućnosti i u tome fleksibilna. Uz to, spontanost podrazumeva i odgovornost za svoje izbore, odluke i reakcije. Zbog odgovornosti spontana osoba nije isto što i impulsivna osoba jer ne reaguje automatski, prisilno, niti su njeni izbori ograničeni disfunkcionalnim izborima iz prošlosti.

Autonomija je sveobuhvatno stanje ili preciznije stav koji čovek zauzima u odnosu na svet koji ga okružuje. Autonoman čovek je u stanju da živi u skladu sa sobom i sa svetom, da se oseća dobro u svojoj koži, da kreira svoj život onako kako želi. Kada gubi, autonomna osoba zna šta da radi sa svojim gubitkom, ima alternativne mogućnosti i svesna je svojih kapaciteta i sposobnosti, zato realno sagledava svoje životne okolnosti i u njima funkcionalno živi, kreirajući sa ljudima odnose međusobne razmene.

Православно (психолошко) саветовање

Последње две деценије у хришћанском свету психолози и теолози заједно настоје да помогну хришћанима у решавању свакодневних животних проблема. Вековима теологија настоји да проповедајући хришћанску истину свет учини бољим местом за живот тако што даје смисао човековом живљењу. Психологија као ,,наука о души“ у разним видовима постоји још из античких времена као саставни део философије. Током 18. и 19. века она постаје самостална дисциплина која се бави психичким (душевним) животом са циљем да сазна и проникне у биће човека како би дала евентуална решења егзистенцијалних проблема.

Током двадесетог века развили су се бројни психотерапијски правци почевши од психоанализе. Данас је терапијских праваца прегрш (трансакциона анализа, О.Л.И. психодинамски интегрални метод, гешталт, психодрама, РЕБТ, КБТ итд.). У почетку, психоаналитичари Фројдове школе, укључујући и њега самог, религију нису сматрали себи блиском, бар не у смислу да су је сматрали делом свог рада. Ипак, К.Г. Јунг није баш тако мислио. Хришћанске Цркве тог времена су се пропорционално удаљавању психологије од религије удаљавале од психологије.  Иако је у тадашњој ,,науци о души“ заиста постојао извесни отклон од религије, то није било правило, што нам Јунгов став потврђује.

У савременом свету, читав век касније, ствари ,,на терену“ су сасвим другачије. Многи оснивачи психотерапијских праваца консултовали су искуство свештеника. Многи свештеници и теолози су данас и психолошки саветници и психотерапеути. У Русији, крајем 80-их и почетком 90-их  тамошњи психолози, психијатри и психотерапеути заједно са православним теолозима су почели развијати један сасвим нов приступ човеку- православно саветовања и психотерапију. Након више од двадесет година рада, данас, у руским градовима, у сваком важнијем храму ради и психолошки саветник или психотерапеут као помоћ свештеницима у раду са верницима.

Концепт психотерапијског и саветодавног рада хришћансту не само да није стран, већ је његов саставни део још од првих векова, а садржан је у Светој Тајни Исповести. Свакако, исповест није исто што и психотерапија, али између осталог има и терапијско дејство на верника који се исповеда. Будући да већи део свештеника нема много времена, али ни знања која су неопходна у решавању одређене врсте проблема, сасвим је природно што су се хришћани отворили за савремену психологију која нуди нека корисна сазнања и методе. Тако је православно саветовање и психотерапија у Русији заиста велики допринос психолога и теолога савременом човеку.

Хришћанска антропологија апостола Павла човека сагледава у три димензије: тела, душе и духа. Ако ту трихотомију постојања и човековог живота поделимо у сфере деловања различитих дисциплина онда је јасно да ће се духом бавити свештеник, душом или психом (грчи Ψυχή што значи душа) психолог, саветник или психотерапеут, а телом лекар. Будући да се дух и душа не разликују у многоме, онда је за православног хришћанина потпуно јасна блискост између рада свштеника и психотерапеута. То се данас чини као насушна потреба савременог православног хришћанина. Трагање за истином која ће нас ослободити, а која је један од животних императива хришћана јесте трагање за истином и у себи самом, а психологија заједно са хришћанском духовношћу заиста тежи путу истине.

Важно је нагласити неопходност едукованости људи који се баве псхихолошким саветовање. То значи да они требају бити едуковани у званичним психотерапијским школама, факултетима, институтима и другим релевантним институцијама како би могли да пруже адекватну помоћ у решавању проблема. Осим што су хришћани и теолози, неопходно је да буду сертификовани психолози, саветници и психотерапеути, јер тако заиста могу радити на добробит својих клијената.

Принцип рада се у техникама, методама и интервенцијама не разликује од других психолога, саветника и психотерапеута. Такође, они не вреднују понашање, ставове и живот својих клијената, не критикују и не намећу своје ставове. Дужни су да прихватају свог клијента, поштујући његову аутономију. Дакле, православно саветовање је недирективно. Све то је сасвим уобичајено у православном предању које инсистира на неосуђивању човека.

Карактеристика православног саветовања јесте у томе што негује појачан релациони приступ клијенту, што подразумева прихватање и блискост између саветника или психотерапеута и клијента. Недирективност у православном саветовању конкретно значи да саветник или терапеут клијента неће критиковати уколико његов живот није у складу  са свим православним животним вредностима, већ ће радити на томе да помогне свом клијенту у решавању проблема са којим је дошао, радећи на индивидуацији клијента, са вером да ће он (клијент) у својој самоспознаји доћи до истине која је ослобађајућа, а уједно и хришћанска и самим тим општељудска.

Воли ближњег свог као себе самог

Put ka autentičnosti

Апсолутни императив човековог постојања изражен је овим речима. Чине се једноставним, лаким за раумевање. Волети себе се подразумева, волети ближњег такође, волети другог као себе самог је нешто што се чини чудним, можда и немогућим, за хришћане ипак обавезним. Шта ако се у пракси показује да се љубав према себи баш и не подразумева? Да ли баш сви волимо себе и на који начин, да ли љубав према себи условљавамо? Да ли је љубав према другоме могућа без љубави према себи?

Без самољубави остварење горе поменуте заповести није могуће, то је сасвим јасно. Волети себе значи прихватати себе безрезервно, не условљавати љубав према себи испуњавањем моралних начела, задовољавањем друштвених норми, константном самокритиком, или упоређивањем са другим ауторитарним принципом. Волети себе значи прихватити себе као несавршено биће, биће које се уједно може понашати и паметно и глупо, зло и добро, радно и лењо, саосећајно и сурово, биће које уједно може, због…

View original post 486 more words

Emocije: Kako ih kontrolisati?

U prethodnim tekstovima koji su za temu imali osećanja bilo je reči o tome kako osećanja nastaju, čemu služe, koja su to adekvatna i neadekvatna osećanja i na osnovu čega to možemo znati, o korisnosti neprijatnih osećanja koja su često zanemarena, potiskivana ili osuđena kao negativna. U ovom će tekstu biti reči o tome kako kontrolisati sopstvena osećanja.

Često možemo čuti sebe i druge kako kažemo da nas je neko osećanje obuzelo. ,,Upao sam u depresiju“, ,,obuzela me je tuga“, ili ,,spopala me neka anksioznost“ su česti načini na koje opisujemo to kako se osećamo. Prvo što se može uočiti jeste da u takvim izjavama osećanja deluju kao nešto što se događa, dolazi od nekud, pojavljuju se samovoljno, onda kada njima (osećanjima) to odgovara. To svedoči o nedostatku odgovornosti za sopstvena osećanja.

Takođe, može se čuti kako se osećanja ,,javljaju“ u nekim situacijama po difoltu, šablonski. Kao da su te situacije neraskidivo vezane za određeno osećanje. Na neki način između situacije i osećanja stoji znak jednakosti. To se događa jer tako štedimo vreme, ne procesuiramo svaku situaciju ponaosob, već se na osnovu nekog ranijeg iskustva ili više iskustava inicijalno isto osećamo u sličnim ili istim situacijama. Ušteda vremena je vrlo korisna i opravdava postojanje takvih šablona. Ali, automatizovano osećanje može biti ometajući faktor kada želimo da kontrolišemo to što osećamo i kako to ispoljavamo.

Kontrola nefunkcionalnih ili neadekvatnih osećanja o kojima je bilo reči u prethodnom tekstu je poželjna jer vodi promeni neadekvatnog osećanja i osećanju onog koje je adekvatno tj. funkcionalno. Kako ne bi bilo zabune oko toga da je potrebno kontrolisati samo neadekvatna osećanja (bilo zbog toga što ne odgovaraju relnosti, ili što je intenzitet neodgovarajuć ili nečeg trećeg) korisno je naglasiti da realno postoje situacije u kojima je potrebno kontrolisati i adekvana osećanja (to su situacije na poslu, na javnim mestima, u stresnim situacijama i sl.).

Da bismo bili u stanju da kontrolišemo svoja osećanja neophodno je prihvatiti činjenicu da ih mi sami proizvodimo, ona su naša. Produkt su naših misli i ocene situacije u kojoj se osećamo. Zato bi mnogo više odgovaralo stvarnosti kada bismo ono što osećamo saopštavali u formi ,,osećam se depresivno“, ,,tužna sam“ ili ,,anksiozan sam“. Na taj način sebi vraćamo ne samo odgovornost za to kako se osećamo, već i moć da to možemo kontrolisati ili čak i ne osećati.

Kada govorimo o kontroli emocija u određenim situacijama koje su gore pomenute kada su nam osećanja automatizovana neophodna je svest o situaciji, što znači svest o tome zašto se baš tako osećamo u toj situaciji a ne nekako drugačije. Sam uvid i svesnost o situaciji u kojoj se nalazimo kao i osećanju koje osećamo već je na neki način kočnica, jer delići sekunde koje potrošimo na to znače da nismo impulsivno odreagovali.

Na kraju, tehnika kontrole kao što je brojanje do deset je takođe vrlo korisna kada ne želimo da impulsivno odreagujemo. Distanciranje od sopstvenog osećanja je još jedna tehnika koja može biti od pomoći i izlgeda tako što sebi možemo reći ,,ok ja se sada osećam tako i tako, ali ja nisam isto što i moje osećanje i zato sada mogu to da ispoljim kako želim“.

Sasvim je jasno da je za kontrolu osećanja između ostalog neophodna svest o sebi i situaciji u kojoj se nalazimo, kao i svest o tome zašto se baš tako osećamo, ali je potrebna i moć i odgovornost za sebe, svoje ponašanje i osećanje koju koristimo kako bismo u trenutku odlučili kako ćemo reagovati. Postoje dva nivoa kontrole, kontrola ispoljavanja i kontrola samog osećanja emocije. Za početak je lakše kontrolisati ispoljavanje uz svest o tome šta osećamo, a na nešto višem nivou je kontrola samog osećanja neke emocije koja znači da mogu i ne moram nešto da osećam, tj. mogu da se osećam kako hoću. Prihvatanje odgovornosti za svoje postupke i osećanja osim što znače i davanje sebi moći upravljanja samim sobom, svedoče i o našoj slobodi da izaberemo kako ćemo se osećati i to ispoljavati. Sloboda nam daje mogućnost da iako se nalazimo u situaciji koja nam je okidač za neko osećanje mi možemo birati kako ćemo to osećanje ispoljiti, pa i da li ćemo to osećanje uprokos situaciji osećati ili ćemo osećati nešto sasvim drugo.