Radeći sa ljudima, slušajući prijatelje, rodbinu, ali i poučen nekim svojim davnim iskustvim uočio sam nekoliko očekivanja koja mogu da unište odnos sa voljenim osobama.
Naravno da je važno da imamo očekivanja. Ali, u velikom broju situacija u odnosu sa voljenima problem predstavljaju očekivanja koja nisu naročito ostvariva.
Bilo bi lepo kada bismo mogli da dobijemo sve što želimo i što smo zamislili. Ali, to na žalost, uglavnom nije baš moguće, kada govorimo o nerealnim očekivanjima to uopšte nije moguće.
Evo nekoliko ,,NE” očekivanjima i radnjama koje sam u poslednje vreme primetio a remete ljubavne odnose:
Ne odlepljuj za njom/njim, dovoljno je da za tebe bude dobra/dobar.
Ne zavodi, budi to što jesi.
Ne čitaj ,,između redova” i ne tumači ,,signale”, pitaj i zatraži objašnjenje.
Ne očekuj da zna šta ti treba, otvoreno reci šta ti je potrebno.
Ne očekuj da iz svog života izbaci najznačajnije ljude jer ti smetaju, jednog dana možda mu/joj i ti zasmetaš.
Ne trazi da ti ispuni sva očekivanja, dovoljno je da ispuni najvažnija.
Ne traži joj/mu da budeš važniji/ja od drugih, dovoljno je da budeš važan/na na poseban način.
Ne očekuj da voli sve tvoje prijatelje i članove porodice, dovoljno je da prihvati da ih ti voliš.
Ne očekuj da se menja zbog tebe, budi ti primer kako se promene prave.
Ne očekuj da će te u potpunosti razumeti, dovoljno je da stvari prihvati takve kakve su.
Ne očekuj da će bezuslovno voleti svaki deo tebe, dovoljno je što mu/joj značiš iako nisi ,,savršen/a”.
Ali, zamislimo da postoji savršenstvo i da je univerzalno, zamislimo i jednog takvog terapeuta, savršenog. Kako se možemo osećati u odnosu na nešto savršeno, ili nekog savršenog? Verovatno zadivljeno, možda i očarano, ali sigurno možemo osetiti i neku ljubomoru, zavist, a možda i strah. Negde ,,ispod“ tih ,,jednostavnih“ osećanja možemo se osetiti i nedovoljno dobro, manje vredno, u odnosu na ono ili onoga koji sve to jeste jer je savršen. Kakvu bismo slobodu onda imali da biramo ono što želimo za sebe, ono što želimo da kod sebe promenimo, ono što želimo da budemo kada bismo pred sobom imali takav jedan uzvišeni princip? Verovatno nikakvu.
Savršeni život, pa samim tim i savršeni ,,kiborg“ čovek-terapeut mogao bi značiti nemanje životnih problema, odsustvo neprijatnih osećanja, gubitka, tuge, ljutnje… po svemu sudeći bio bi to rajski život. Ali, život nije takav. Kada bi psihoterapija, a samim tim i psihoterapeuti nudili takvu ideju to bi bila obmana, laž. Ono što psihoterapija nudi jeste mogućnost susreta sa sobom, svojim osećanjima, svojim sposobnostima i životnim kompetencijama ili manjkom istih, koje valja naučiti, kako bismo umeli da se nosimo sa životom koji jeste takav kakav je, nekada lep, nekada manje lep, nekada gorak, a nekada predivan, ali nikako savršen. A terapeuti, poučeni svojim ličnim iskustvom života, koje je nadograđeno godinama edukacije i neprekidnim učenjem mogu dati ni manje ni više nego što i sami nauče – živeti svoj autentičan život, biti u kontaktu sa sobom, sa drugima i svetom. Ono što psihoterapija i terapeut mogu da ponude jeste prostor, vreme i ,,klima“ topline, empatije i podrške koji su neophodni preduslovi promene, koja je potpomognuta veštinama, intervencijama, znanjima i metodama koje terapeuti imaju na raspolaganju. A sve to događa se u odnosu i susretu dva ljudska bića. Ne u susretu čoveka i savršenog božanstva. Psihoterapija i terapeuti najpre nude ,,bezbedan“ odnos u kom se susret sa sobom, nesavršenim sobom može desiti.
Identitet jedne devojčice, izgrađuje se na različite načine. On se jednako gradi u odnosu na oca i na majku, mada na različite načine. Duga kosa, šnalice, lutkice, suknjice, uobičajeni su propratni elementi odrastanja svake žene. Negovanjem tih elemenata šalje se poruka koja izgrađuje identitet, stimuliše se razvoj koji je odgovarajuć polu. Na taj način validira se i pozitivno vrednuje pol što je od izuzetnog značaja, jer dete o sebi, pa i svom polu uči iz poruka (verbalnih i neverbalnih, eksplicitnih i implicitnih) koje dobija. Zato je pitanje, kako se može razumeti oslovljavanje ženske dece izrazom, koji je po prirodi stvari rezervisan za dečake?
Ono što muškarce čini muškarčinama, a spada u domen osećanja jeste ljutnja. To osećanje je dopušteno, stimulisano i podržavano. Ljutnja je deo muškog sveta, njome se izražava moć, a moć je muška karakteristika, nikako ženska.
Osećanja koja su zabranjena tokom odrastanja neće ni biti pokazivana tokom života, ali ona su dovoljno snažna da će naći neki izlaz. Zato će izaći u obliku onog osećanja koje je bilo dozvoljeno ili stimulisano. Pa će muškarci kada su tužni, kada osete gubitak, kada se osete usamljeno, ostavljeno najčešće besneti, vikati, udarati ili šutirati nešto. Dok će žene plakati i patiti onda kada osete da im je integritet ugrožen, kada im je poštovanje uskraćeno, granica probijena ili potreba neispunjena. Umesto ljutnje, one će plakati.
Kako različite vrste psihoterapija mogu uticati na trajanje procesa?
Kako da znamo gde smo u odnosu na cilj i kada je terapija gotova?
Za početak zamislite da ste bili na krstarenju. Dogodio se brodolom. Samo ste Vi preživeli i dospeli na ostrvo negde usred okeana. Na tom ostrvu ima hrane i vode u izobolju. Ima dovoljno drva da se grejete ukoliko budete potrebno i dovoljno pruća da sebi napravite kolibu. Ali, nema drugih ljudi, niti životinja i ne postoji nikakva mogućnust da ćete ikada više ikoga videti. Vi ste sami na ostrvu za koje niko ne zna i nikada više nećete moći da stupite u kontakt sa drugim ljudskim bićem. Koliko godina ćete živeti? Prvi broj koji Vam padne na pamet je sasvim dovoljan. To je cilj ove vežbe.
Usamljenost
2. Dozvola može biti verbalno i neverbalno, direktno i indirektno data na one kapacitete i potencijale koji su klijentu zabranjeni, koje klijent nije razvio, nadogradio, kojih se odrekao, zbog toga njegov razvoj trpi, kvalitet njegovog života je smanjen a on sam nije zadovoljan ili pati. Direktna i verbalna dozvola može glasiti ,,u redu je da plačete“ kada se klijent snebiva da zaplače dok priča o nečemu što mu je bolno ili se izvinjava dok plače. Ali najsnažnije su neverbalne dozvole koje se iskazuju gestikulacijom, pogledom izrazom lica ili pokretom ruke. Dozvola je i strpljivo slušati klijeta dok iskidano i nepovezano priča jer mu se strpljenjem daje do znaja da ne mora da žuri, da slobodno može da uspori jer će terapeut sačekati i saslušati ono što mu je važno jer je važno za oboje. Dozvolu možemo prepoznati kada govorimo ili radimo ono što inače sebi ne dozvoljavamo.
Svaki terapeut ima sve tri osobine, ali je obično jena od njih najuočljivija, bilo zato što je taj njegov kapacitet najrazvijeniji, bilo da je to njegov stil rada. Zato je važno izabrati terapeuta po svojim potrebama, odnosno po dominantnoj potrebi, jer će takvo usklađivanje klijenta sa terapeutom biti produktivno za rad. Naravno potrebe se menjaju, pa se tokom terapije mogu više puta smenjivati u zavisnosti od vrste problema, životnog konteksta itd. Ono po čemu se dobar terapeut razlikuje od drugih jeste što ume da uvidi potrebu klijenta, pa da u skladu sa tim i menja svoj stil rada, tj. da njegov stil rada ne bude toliko važan koliko je važna potreba klijenta.
Put ka autentičnosti 