Emocije: adekvatna i neadekvatna osećanja

Osećanja su kompleksne reakcije čoveka koje nastaju u određenoj situaciji. U zavisnosti od situacije u kojoj se čovek nalazi, kao i važnosti te situacije za čoveka zavisiće i njegova emocionalna reakcija. Kada govorimo o adekvatnim osećanjima mi zapravo govorimo o emocionalnim rekcijama koje su odgovarajuće za neku situaciju. Idealna ličnost uvek ima optimalne i fleksibilne emocionalne reakcije koje su uvek u skladu sa realnošću i značajem date situacije.

Ljudi su subjektivni kada se radi o emocijama i zato su društveni dogovor i stručno mišljenje objektivno merilo adekvatnosti osećanja. Pojam adekvatnosti i neadekvatnosti osećanja često se meša sa pojmom prijatnosti i neprijatnosti koju osećamo uporedo sa nekim osećanjem. Pa su tako prijatna (ili pozitivna) osećanja adekvatna, a neprijatna (ili negativna) neadekvatna, što je netačno.

To je hedonistička logika koju pokreće sistem prijatnosti a koja je svojstvena npr. bebama ili maloj deci jer oni nisu u stanju da shvate kako neprijatne stvari mogu biti vrlo korisne, dok prijatne mogu biti vrlo nekorisne. Npr. učenje je neprijatno jer znači da treba sedeti sa pažnjom i uložiti trud i vreme za savladavanje nekog gradiva ali je vrlo korisno jer ćemo od njega imati višestruku dobit. Dok bi ležanje na kauču i gledanje filma u tom istom momentu bilo mnogo prijatnije, ali mnogo manje korisno.

Neprijatna su osećanja vezana za preživljavanje, a prijatna za kvalitet života. Kako je kvalitet života ipak od manjeg značaja nego samo preživljavanje onda je vrlo korisno prihvatiti važnost neprijatnih osećanja. Strah je po kvalitetu neprijatan ali nas može angažovati da se u opasnosti zaštitimo i preživimo. Sunčanje na plaži je svakako prijatno i pozitivno utiče na kvalitet našeg života. Dobit od straha je egzistencijalno važna, dok se bez uživanja može živeti.

Takođe, društveno prihvatljiva osećanja nisu isto što i adekvatna, kao što ni društveno neprihvatljiva nisu isto što i neadekvatna. Da li su neka osećanja društveno poželjnija od drugih nema veze sa kriterijumom adekvatnosti. To što je na poslu prihvatljivije iskazivati zadovoljstvo od nezadovoljstva, ne znači da će zadovoljstvo zaista uvek biti odgovarajuće uslovima rada.

Adekvatna su osećanja zapravo ona koja su funkcionalna, dok su neadekvatna ona osećanja koja su neufnkcionalna. Funkcija osećanja jeste adaptacija na određenu novonastalu situaciju. To je način na koji čovek želi da vtati harmoniju u svoj odonos sa okolinom, a koja je zbog nečega narušena. U onoj meri u kojoj nas neko osećanje stimuliše da se prilagodimo situaciji u kojoj smo, ili da okolinu prilagodimo sebi u toj je meri to osećanje adekvatno, u suprotnom, kada osećanja nemaju tu funkciju, tj. kada su nefunkcionalna nazivamo ih neadekvatnim.

Neadekvatnost osećanja se ogleda u nekoliko segmenata. U nastajanju, doživljavanju i izražavanju osećanja. To znači da je osećanje adekvatno ukoliko je nastalo u realnoj situaciji i zbog realnog stimulusa (bićemo ljubomorni na partnera ukoliko zaista znamo da nešto ,,muti“ sa drugom osobom, a ne zato što nam intuicija tako govori), ako je odgovarajućeg intenziteta i trajanja (za oguljenom omiljeno cipelom nećemo tugovati 40 dana usput se onesvešćujući od bola) i kada je ispoljeno na socijalno prihvatljiv način (neću fizički nasrnuti na komšiju jer danima zaglavljuje lift na svom spratu).

Advertisements

5 thoughts on “Emocije: adekvatna i neadekvatna osećanja

  1. “Ljudi su subjektivni kada se radi o emocijama i zato su društveni dogovor i stručno mišljenje objektivno merilo adekvatnosti osećanja.“

    Mislim da je ova rečenica pogrešna premisa ili nije nešto što je opšta kategorija. Zašto?

    Ljudi su uglavnom uvek subjektivni. I po pitanju emocija, i po pitanju mišljenja, itd. U susretu sa drugim, mi uglavnom imamo “dodire”(ili ne) i “preseke” (ili ne) dvaju i više subjektivnosti, koji mogu biti podudarni ili ne. Ono što ja osećam je moja subjektiva. Ono što vi osećate je vaša subjektiva. Preklapanjem subjektivnih sličnosti dobijamo tzv. objektivnost, ali to i dalje nije suštinska objektivnost. I dalje ništa ne ukazuje na istinitost objektivne kategorije. Samo subjektivne.

    Društveni dogovor može ali i ne mora da znači apsolutno ništa. Ako smo se vi i ja (lično) dogovorili da ubijemo čoveka, jer nas ugrožava njegovo postojanje time što nam taj čovek preti da će nas lišiti života, a prethodno smo preduzeli sve društveno ugovorene i prihvaćene mere da sukob rešimo civilizovanim putem, verovatno smo vrlo subjektivni u emocionalnom doživljaju potencijalnog konačnog ishoda – mi nemamo prava da oduzmemo život drugome!, ali objektivno naši životi su ugroženi i mi smo subjektivno podudarni u emocionalnom doživljaju. Ta emocija straha za sopstveni život je adekvatna situaciji. Ono što nije društveno prihvatljivo je realizacija u smislu “samozaštite”. Šta ćemo da uradimo? Da ga ipak ubijemo? Ili da čekamo da on ubije nas? Iako nije prihvatljivo društvenim normama, šta je društveno prihvatljivije od ta dva?

    Čije stručno mišljenje? Ko je merodavan da iz polja sopstvene subjektivnosti (nadograđene stručnim usavršavanjem) kaže bilo kome – tvoja osećanja su adekvatna ili ne (shodno situaciji… srazmerno… nesrazmerno…)?

    Ono što bih veoma volela da pročitam na vašem blogu su vaša lična iskustva, dok ste “ležali” na psihoterapeutskom kauču. Ono što je autentično vaše.

    Like

    1. Hvala na komentaru. Postoje tri solucije, jedna je da niste razumeli šta sam hteo reći u vezi sa merilima objektivnosti, druga je da ja nisam bio dovoljno jasan po tom pitanju, a treća je da se prosto ne slažemo. 🙂 Ja ću sada uraditi ono što je do mene, dodatno ću svoj stav pojasniti.
      Merilo objektivnosti u proceni adekvatnosti neke emocije nam je jako važno, jer se ljudi u različitim situacijama različito osećaju, pri tom, te situacije same po sebi nisu i ne moraju biti merilo po kom će se prosuđivati adekvatnost emocije.
      Objektivno merilo nam je neophodno ne zato da bismo mogli da kažemo da je ovo osećanje ok u ovoj situaciji, a da drugo nije. Već nam je potrebno kako bismo mogli da procenimo u kojoj se situaciji neka emocija može javiti. A opet ona se ne javlja sama po sebi, potpuno prirodnim putem u vidu neke hemijske reakcije, već je u njen nastanak uključena kognicija. Dakle uverenje i stav neke osobe o situaciji u kojoj je će biti jedna od važnih pa čak i presudnih stvari za nastanak emocije. Ali takvo uverenje i stav su subjektivni.
      Zato je potrebno uvesti merilo društvenog dogovora i nekog vida stručne opservacije. Tako smo u mogućnosti da odredimo u kojim je situacijama adekvatno da se osećamo uplašeno, ili tužno, usamljeno ili ljuto.
      Svako se može osećati kako god želi, ima pravo na to, samo je pitanje hoće li to osećanje biti u skladu sa realnošću. A realnost opet jeste polje koje može biti vrlo subjektivno shvaćeno pa je zato neophodno napraviti neki univerzalni dogovor o tome šta je objektivna stvarnost. Svakako to može biti komplikovano, ali ne i nerelevantno ili nemoguće.
      Hvala na želji da čujete i moja iskustva iz ugla klijenta, biće ih 🙂

      Like

      1. Hvala na iscrpnom odgovoru. Svaka od tri solucije koje ste naveli je moguća. 🙂

        Hvala i na dodatnim objašnjenjima, koja, nadam se da smo saglasni u tome, dobro dopunjuju vaš članak.

        Radujem se što ćete pisati i o svojim iskustvima iz ugla klijenta. 🙂 Kada možemo to da očekujemo?

        Like

      2. Hvala Vama što redovno pratite moj blog. 🙂
        Da ne bi bilo ,,obećanje ludom radovanje” neću se precizno izjašnjavati, ali očekujte uskoro 🙂

        Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s