Sposobnost za praštanje

Mnoge religije i kulture praštanje promovišu dajući mu veliku vrednost. Ljudski jeste grešiti jednako koliko i praštati. Zato su ljudska društva ili udruženja koja praštanje ne stimulišu i ne vrednuju lišena humanog karaktera, nedostaje im ljudskosti. Takva su najpre totalitarna društva i kriminalne strukture.

Praštanje je uvek vezano za grešku. Zato će doživljaj greške biti izuzetno važan i za sam oproštaj. U onoj meri u kojoj nas nečija greška ugrožava biće nam teško ili lako da to oprostimo. Ukoliko mi je neko nešto opsovao verovatno je da ću mu brzo oprostiti jer to i nema nekog prevelikog štetnog uticaja na moj život, s druge strane, ako je fizički povredio nekog meni dragog ili mene samog verovatno je da će mi teže biti da oprostim. To je sasvim logično.

Ali postoje ljudi koji jednako teško opraštaju ,,sitne“ i ,,krupne“ greške. Oni se jednako ljute za sve što im smeta bez neke jasne gradacije važnosti, kao da ih svaka, pa i najmanja greška jednako ugrožava. Problematika leži u uverenjima o greškama. Ukoliko čovek veruje da je greška nedopustiva, da umanjuje vrednost čoveka kao bića, da je samo idealno dovoljno dobro, onda će zaista na svaku grešku reagovati približno istim intenzitetom.

Način ophođenja prema tuđim greškama mnogo govori o nama samima. Često je strogost prema drugome samo odraz strogosti prema sebi. S druge strane narcisodina osoba će videti trn u oku drugog, ali brvno u svom sopstvenom oku neće videti.

Sposobnost za praštanje ne nastaje tek tako. Potencijal za to svakako imamo rađanjem, ali jednak potencijal imamo i da ne oprostimo. Zato je potrebno učenje, saznavanje i sazrevanje. Treba znati oprostiti. Opraštanje zahteva svest o sebi i drugome. Najpre svest o tome da niko nije savršen, a onda i svest o tome da je najveći broj grešaka moguće ispraviti. Postoje naučna istraživanja koja su došla do zaključka da ljudi u 85-95% situacija sve što čine je iz najbolje namere. Ona popznata ,,Put do pakla popločan je najboljim namerama“ izgleda da ovim dobija i naučno potkrepljenje.

Ponekad ljudi misle da oprostiti znači zaboraviti a zaboravljanje dopušta ponavljanje situacije, mogu misliti da opraštanje znači i pokazivanje slabosti što vodi u propast. Ni jedno ni drugo ne mora biti tačno. Oprostiti ne znači potisnuti ljutnju, ne znači ni biti naivan, već naprotiv, praštanje zahteva uvid u sve aspekte ,,problematičnog“ događaja. Ako sam oštećen tuđom greškom najpre ću prihvatiti tu situaciju, biću svestan te oštećenosti, svoja ću osećanja s tim u vezi podeliti i sa osobom koja me je oštetila, tražiću da štetu nadoknadi, nadomesti, ali ću biti svestan i svoje eventualne odgovornosti, direktne ili indirektne, biću svestan i toga da se loše stvari događaju, da nismo savršeni, itd. Isto tako ću se ophoditi prema sebi kada sam sam sebi naneo štetu.

Neko će možda pomisliti da postoji univerzalni obrazac opraštanja i da ovaj tekst to hoće da predoči. Drugi će možda pomisliti da je lako oprostiti kada je moguće nadomestiti nastalu štetu. Ali šta kada je šteta nenadoknadiva, kada nema povratka na pređašnje stanje, kada isuviše boli? Time dolazimo do onoga što je za praštanje ključno.

Ne postoji nikakav obrazac praštanja, neka saznanja i uvidi svakako će olakšati opraštanje ali ga neće direktno izazvati. Opraštanje je podvig, zahteva volju, energiju, trud, pa i odricanje. Oproštaj je moj i ja ga dajem, zato nije jednostavno dati ga onome ko me je oštetio, ko mi možda oproštaj i ne traži, pa makar to bio i ja sam. Praktično da bih oprostio moram se odreći sopstvene želje da realnost bude drugačija, od želje da se to loše nije ni desilo, i da mi taj drugi to nadomesti iako ne može ili neće.

Šta biva ako ne oprostimo? Hoće li se nova, za nas nepovoljna realnost promeniti? Hoće li nam biti bolje? Bez oproštaja ostajemo zarobljeni u toj situaciji, u osećanju gubitka ili bola, koji će možda vremenom prerasti u želju za osvetom ili mržnju, a tom ćemo onda bojom bojiti i druge segmente života. Jedino što će zaista novu realnost učiniti ponovo prihvatljivom jeste oproštaj. Opraštanjem se otvara dimenzija prihvatanja celokupne stvarnosti života koja podrazumeva neprijatnost i gubitke, sposobnost za grešku svakog čoveka uključujući i mene, ali ista stvarnost potencijal za grešku i gubitak nudi i kao prag preko kog se mora preći ukoliko želimo da živimo među ljudima. Osećanje tuge ili ljutnje zbog gubitka, oštećenosti ili povređenosti prirodno nas vodi u osamu gde rane možemo vidati, ali bez oproštaja smo u opasnosti da druge, sebe ili svet vidimo kao ono što nas može ugroziti i opet dovesti do gubitka. Tada se emotivna distanciranost od svega može činiti kao sigurna zona. Oprostiti znači staviti tačku kojom se završava jedno, a započinje novo poglavlje, to je jedini put odrastanja, sazrevanja i uzrastanja. Od najranijeg detinjstva do najdublje starosti jedino opraštanjem sebi i drugima možemo se iznova osećati kao pripadnici čovečanstva.

Advertisements

2 thoughts on “Sposobnost za praštanje

  1. Sposobnost praštanja je lično urođena u nama. Na taj način, ili praštamo od srca i okrećemo se dalje ili kao fol, oprostimo onako reda radi, a crv sumnje i dalje nas razdire. Ima i ono tipa. “Sada ću ti oprostiti ali ti neću to zaboraviti, čisto da znaš”… Ni ovaj način, baš nije od srca, jer čemu praštanje ako će to što je prouzrokovalo stalno lebdeti negde u podsvesti. Ipak treba imati veliku unutrašnju snagu i nekome oprostiti ali baš oprostiti i više se na to ne vraćati, inače oprost nije “kompletan”.

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s