Апсолутни императив човековог постојања изражен је овим речима. Чине се једноставним, лаким за раумевање. Волети себе се подразумева, волети ближњег такође, волети другог као себе самог је нешто што се чини чудним, можда и немогућим, за хришћане ипак обавезним. Шта ако се у пракси показује да се љубав према себи баш и не подразумева? Да ли баш сви волимо себе и на који начин, да ли љубав према себи условљавамо? Да ли је љубав према другоме могућа без љубави према себи?
Без самољубави остварење горе поменуте заповести није могуће, то је сасвим јасно. Волети себе значи прихватати себе безрезервно, не условљавати љубав према себи испуњавањем моралних начела, задовољавањем друштвених норми, константном самокритиком, или упоређивањем са другим ауторитарним принципом. Волети себе значи прихватити себе као несавршено биће, биће које се уједно може понашати и паметно и глупо, зло и добро, радно и лењо, саосећајно и сурово, биће које уједно може, због свог понашања, изгледати као анђео и ђаво. Волети себе значи волети своје биће само зато што постоји, не зато што постоји на овај или онај начин. Не поистовећивати своје понашање са сопственим бићем, јер није човек тако мален и тако лако одредив спрам свог понашања.
Томас и Ејми Харис, угледни амерички терапеути двадесетог века, који су припадали психотерапијском правцу трансакционе анализе, дефинисали су темељни став којим се води овај правац психотерапије, а назива се ,,ОК позиције“ што заправо значи да је сваки човек ОК, јер је биће човека ОК само зато што постоји, док његово понашање може и не мора бити ОК. Конкретније, иако ми твоје понашање није ОК, ти као човек си за мене ОК са свим тим што јеси, и то једнако колико сам и ја ОК. Дакле, то је став који омогућава да се човек у сусрету са другим човеком отвори за другог и прихвати га безрезервном љубављу, која је иста као и самољубав, стога волети себе значи да се једнако може и други волети.
Човек је икона Божија, а такав је јер је таквим створен, што значи да му је то датост, а датост је Божији дар, не може то одбацити нити променити, јер није то сам узео или примио, већ је такав сам по себи. Преступ било ког правила, духовног или световног, моралног или друштвено прихваћеног не може учинити да човек престане бити икона Божија.
Ако је Бог све оно што је добро, вредно, тј. Онај који је сам по себи Добар и Вредан, а човек је Његова икона (слика), онда човеку не преостаје ништа друго него да се помири са тим да је вредан сам по себи, самим својим постојањем, и са правом може закључити да може без било каквог условљавања волети себе.
Волети себе значи бити стрпљив, пажљив и нежан према себи, никако окрутан. Неговати себе и стрпљиво се дисциплиновати значи бити свестан своје несавршености и своје слабости. Ако и Бог човека воли на тај начин, зашто би се човек према себи опходио другачије?
Љубав према другоме слика је односа према себи, другим речима самољубав је услов љубави према ближњима. Ако себе негујем и другога ћу понеговати, ако за себе имам стрпљења и за другога ћу имати. Када сам свестан своје несавршености, свестан сам несавршености других и због тога ће ми бити лакше да друге прихватим као себи сличне. Стога ће ми бити лакше да волим другога као себе самога, јер се други и не разликује толико од мене, јер други и није баш толико други и другачији.
Према себи се треба опходити као према детету, јер у одређеном смислу увек и остајемо деца, ако ничија друго онда бар Божија. А ако не будемо као деца, ништа од Царства Небеског, а шта је то место ако не простор испуњен љубављу сваког према и за сваког. Не препознати себе и друге као децу значи не видети себе и друге као децу Божију. Ако ли нисмо деца Божија, шта смо онда?
Put ka autentičnosti 