Samoća i usamljenost

Manukan_island_boatZa početak zamislite da ste bili na krstarenju. Dogodio se brodolom. Samo ste Vi preživeli i dospeli na ostrvo negde usred okeana. Na tom ostrvu ima hrane i vode u izobolju. Ima dovoljno drva da se grejete ukoliko budete potrebno i dovoljno pruća da sebi napravite kolibu. Ali, nema drugih ljudi, niti životinja i ne postoji nikakva mogućnust da ćete ikada više ikoga videti. Vi ste sami na ostrvu za koje niko ne zna i nikada više nećete moći da stupite u kontakt sa drugim ljudskim bićem. Koliko godina ćete živeti? Prvi broj koji Vam padne na pamet je sasvim dovoljan. To je cilj ove vežbe.

Ne postoje pravi, dobri ili pogrešni odgovori. To su vaši lični odgovori. U zavisnosti od toga koliko vam je blizina drugih važna i u zavisnosti od toga u kojoj meri ste svoj kapacitet za samoću izgradili toliko ćete moći i da preživite.

Kvalitet života neraskidivno je vezan za odnos sa ljudima. To znači da će nam život biti utoliko kvalitetniji ukoliko su odnosi sa važnim ljudima zadovoljavajući. Važni ljudi mogu biti partneri, deca, roditelji, prijatelji, rodbina, učitelji, kolege, poslodavci, svi za koje sami odlučimo da su nam važni.

wolf-2362004_960_720

Poznati srećni samac koji u svojoj samoći ume da uživa

Samoća

Ali to što su nam drugi važni ne znači da su nam neophodni, tj. da bez njih ni jedan trenutak života ne može biti lep. Kao što je vreme sa drugima važno tako je i samoća važna za kvalitet života. U samoći se možemo posvetiti sebi, kontemplirati, meditirati, moliti se, planirati, odmarati… mogućnosti je bezbroj. Osamljivanje je način na koji sebi posvećujemo vreme.

Neki ljudi ne mogu da izdrže samoću, teško im je kada su sami, kada nema drugih u blizini. Mogu osećati strah, tugu, prazninu, mogu se osećati i depresivno usled usamljenosti. Za njih su drugi potreba bez koje se ne može. Iskustva samoće mogu biti bolna i teskobna, zato će se truditi da što više budu okruženi ljudima.

Postoje i ljudi koji ne mogu sa drugima. Imaju osećaj da ih drugi remete, guše, oduzimaju dragoceno vreme, dosađuju im. Više vole kada su sami i smatraju da im prisustvo drugih samo umanjuje kvalitet života. Obe su varijante samo dve strane istog novčića, jedni samoću ne podnose, drugi je obožavaju.

Usamljenost

,,Ako si usamljen kada si sam, u lošem si društvu.“ kaže Sartr. Ja bih dodao i drugu varijantu – ako si usamljen kada si s drugima, u lošem si društvu (ili si možda i loš drug).

Pravilo je da gde god postoji višak tu se nalazi isti toliki manjak. Ako je prisustvo drugih neophodnost (višak), sigurno je da postoji i manjak – manjak vere u sebe, manjak samostalnosti. Ako je samoća neophodna, onda je manjak u odnosima sa drugima, u mogućnosti da se bude blizak. U oba slučaja bliskost nedostaje, sa sobom ili sa drugima a upravo to jeste usamljenost – nemogućnost da se sa važnim ljudskim bićem podeli intima, neki unutrašnji sadržaj, osećanje, mišljenje, želja, plan…

Tu usamljeničku prazninu neće (jer ne može) popuniti ni bezbroj različitih ljudi, ni bezbroj sati provedenih sa ljudima. A ni u suprotnoj situaciji, beg od ljudi u samoću neće zalečiti usamljeničku ranu nastalu u odnosu sa ljudima koji nije bio ispunjavajuć.

U obe varijante neophodno je da nedostatak ili manjak bude nadomešten, da praznina bude popunjena, ali ne kvantitetom odnosa već kvalitetom. Neće mnoštvo sati ni mnoštvo ljudi moći to da nadomeste ni da popune. To se može učiniti samo kvalitetnim odnosom sa drugima, a najpre sa sobom. Bliskost se ne meri brojem nego punoćom. Bliskost znači biti sposoban za intimnost i vreme sa drugima, ali i sposobnost za intimnost i vreme sa sobom u samoći, bez osećanja usamljenosti.

Autor : Filip Stojković

psihološki savetnik, psihoterapeut pod supervizijom

Certified Transactional Analyst (CTA) in the field of Psychotherapy under contract – Psychotherapist under contract

+381638047103

,,Ako si usamljen kada si sam, u lošem si društvu”

Mali i veliki znaci pažnje prijaju svakom čoveku. Kada nam baka, mama, dečko ili žena spreme nešto što volimo da jedemo. Kada u društvu gledamo film ili pijemo pivo. Šetamo pored reke sa voljenom osobom, razmenjujemo nežne poglede ili samo u tišini sedimo u istom prostoru. Zbog svega toga možemo osetiti radost jer se uz to osećamo važnima, osećamo da nekome pripadamo, na izvestan način to je jasan dokaz da postojimo.

Zamislite da se dogodio brodolom, preživeli ste samo vi, dospeli ste nekom srećom na pusto ostrvo na kom hrane i vode ima u izobilju, ali nema ljudi i ne postoji mogućnost da ćete ikada više videti i jednog čoveka. Zauvek ćete ostati sami. Koliko ćete godina tako živeti?

Ne postoji pravi odgovor, nema pogrešnih iskaza. Koja god brojka da vam padne na pamet to će samo biti odgovor na pitanje koliko vam je blizina drugih ljudi važna.

Kada smo jako mali vrlo nam je važno da od ljudi od kojih zavisimo dobijemo neki znak prepoznavanja. To može biti zagrljaj kada smo tužni ili pohvalu za dobro obavljen zadatak. Toliko nam je važna bilo kakva reakcija odraslih da nam je i kazna bolja nego da reakcija izostane. Zato će deca kada su ignorisana učiniti sve da dobiju pažnju, ako je neophodno uradiće nešto što će izazvati grdnju od strane roditelja, jer je i to bolje od ignorisanja. Detetu je svaka socijalna stimulacija neophodna, to je potreba bez koje se ne može. Tako dobijaju dokaz da postoje.

Kada odrastemo, to prestaje biti potreba, jer smo svoje ,,emotivne rezervoare“ napunili. Svesni smo sebe i svog postojanja, umemo sami da organizujemo svoje vreme, da se utešimo, nahranimo, nagradimo i pohvalimo. Zato nam bilo koje socijalno prepoznavanje od strane drugih ljudi može biti želja a ne potreba. Bez toga možemo živeti i osećati se dobro sa tim.

Kada se osećamo ,,loše“ jer oko nas nema ljudi, trenutno nemamo vezu ili prijatelje sa kojima možemo proćaskati, to je znak da je naš ,,emotivni rezervoar“ prazan. U takvim situacijama uradićemo sve kako bi smo potrebnu pažnju dobili. ,,Blejaćemo“ sa ljudima samo da ne bismo bili sami, iako to vreme sa njima možda i nema kvalitet. Naćićemo partnera koji nam možda i ne prija koliko bismo želeli.

Ako nas samoća muči, osećamo se usamljeno i bezvoljno možda bismo sebi mogli postaviti pitanje: Zašto ja ne mogu sam, šta to drugi ljudi imaju pa mi je njihovo prisustvo potreba, da li postoji nešto što ja nemam pa zato bez njih ne mogu?

Blizina drugih ljudi svakako utiče na kvalitet života, tačnije trebalo bi da ga poboljša. Ali ukoliko sav kvalitet života zavisi od prisustva drugih onda je to u izvesnom smislu zavisnički odnos koji je svojstven deci, a ne odraslim ljudima. Odrasla se osoba teško može osećati usamljeno jer i kada drugih nema uvek ima sebe.