Bliskost i ,,optimalna distanca” u odnosu

Ideja o bliskosti, pogotovo bliskosti u partnerskim odnosima, kao stapanju dva bića u jedno prilično je česta. Svako odstupanje od te slike u relnom životu vodi problemima u bliskosti, osećanju da ljubavi nema, da bliskosti nema. To je ideja o simbiotskom odnosu kao ,,pravoj bliskosti”.

Takav odnos bliskosti svi smo jednom imali, kao vrlo mali. Sa roditeljima, prevashodno sa majkom, svako dete ima odnos simbioze. Potrebe deteta nisu odvojene od potreba majke, ali i obrnuto, potrebe majke iste su kao i potrebe deteta, jer se majka odriče zadovoljenja onih svojih potreba koje nisu u saglasnosti za potrebama deteta. Npr. kada se majci ide u provod, a dete joj je vrlo malo, ona to ne može uraditi ako se prethodno nije u potpunosti pobrinula za sve detetove potrebe, a onda i našla zamenu koja će isto to raditi u njenom odsustvu.

To je sasvim prirodno i od presudnog značaja za razvoj deteta, jer ne samo da time ono dobija zadovoljenje svojih primarnih potreba kao što je hrana, već dobija i zadovoljenje potreba za bliskošću, sigurnošću, da je neko tu za njega i da ga neće ostaviti.

Ali, kada odrastemo toga više nema. Nema više osobe koja će to za nas raditi. Ukoliko odvajanje od majke u detinjstvu nije prošlo ,,baš najbolje”, ukoliko je dete to proživelo kao izrazito negativno i bolno iskustvo, težiće ka tome da nađe drugu osobu sa kojom će taj svoj prvobitni narušeni odnos razrešiti i svoje ,,rane” zaceliti.

Preokupirani stil vezivanja je onaj koji dovodimo u vezu sa nemanjem granica u bliskosti. Odlikuje se potrebom za konstantnim kontaktom. To izgleda tako što partneri uvek i svuda idu zajedno, sve rade zajedno, kada nisu zajedno, recimo kada su na poslu, onda su konstantno u komunikaciji putem fejsbuka, vibera, sms poruka itd.

U takvom odnosu partneri, ili jedan od njih konstantno misle o onom drugom i traže da budu u konstantnom fokusu svog partnera. Svaka individualnost u takvim odnosima se negira, briše ili makar ,,gura pod tepih”. Ali pošto svi imamo i neke svoje lične potrebe to je na duge staze neodrživo. Takođe, osobe koje nemaju optimalnu distancu u bliskosti drugima mogu izgledati kao ,,daveži”, imaju utisak da ih ,,guše”, da im ne daju prostora, a sami pate kada im pažnja, vreme i ista vrsta posvećenosti nije uzvraćena. Vrlo često, nailaze na ljude koji imaju suprotan stil vezivanja, koji nazivamo izbegavajućim. Izbegavajući stil vezivanja se ogleda u prevelikoj distanci, u nemogućnosti da se bliskost izgradi, oni žele bliskost ali je i ne žele. Tada nastaje prava patnja, jer jedna strana ,,juri” a druga ,,beži.

Optimalna distanca u bliskosti znači da su obe strane različiti ljudi, sa svojim identitetima, potrebama, željama, težnjama, da obe strane imaju pravo na neko svoje vreme, samo za sebe, ili za druge ljude, da mogu funkcionisati i osećati se voljeno i onda kada nisu zajedno, da ne moraju uvek biti ,,na dohvat ruke”. U odnosu u kom postoji optimalna distanca ljudi se mogu razvijati i sazrevati jer imaju za to prostora. Ali, za sve to neophodno je da ljudi imaju sposobnost da budu sami, da umeju sami da provode kvalitetno vreme, da se brinu o svojim potrebama, da im može biti dobro i bez drugih. Tada drugi više nije potreba, nije neophodan, gubi se potreba za stapanjem sa drugom osobom i gubljenjem sebe. Tada drugi postaje želja da se već dobar i kvalitetan život učini još boljim i kvalitetnijim, a odnos postaje prostor i poligon gde oboje mogu da rade na svom ličnom i zajedničkom rastu, razvoju i individuaciji.

Autor : Filip Stojković

psihološki savetnik, psihoterapeut pod supervizijom

Certified Transactional Analyst (CTA) in the field of Psychotherapy under contract – Psychotherapist under contract

+381638047103

Samoća i usamljenost

Manukan_island_boatZa početak zamislite da ste bili na krstarenju. Dogodio se brodolom. Samo ste Vi preživeli i dospeli na ostrvo negde usred okeana. Na tom ostrvu ima hrane i vode u izobolju. Ima dovoljno drva da se grejete ukoliko budete potrebno i dovoljno pruća da sebi napravite kolibu. Ali, nema drugih ljudi, niti životinja i ne postoji nikakva mogućnust da ćete ikada više ikoga videti. Vi ste sami na ostrvu za koje niko ne zna i nikada više nećete moći da stupite u kontakt sa drugim ljudskim bićem. Koliko godina ćete živeti? Prvi broj koji Vam padne na pamet je sasvim dovoljan. To je cilj ove vežbe.

Ne postoje pravi, dobri ili pogrešni odgovori. To su vaši lični odgovori. U zavisnosti od toga koliko vam je blizina drugih važna i u zavisnosti od toga u kojoj meri ste svoj kapacitet za samoću izgradili toliko ćete moći i da preživite.

Kvalitet života neraskidivno je vezan za odnos sa ljudima. To znači da će nam život biti utoliko kvalitetniji ukoliko su odnosi sa važnim ljudima zadovoljavajući. Važni ljudi mogu biti partneri, deca, roditelji, prijatelji, rodbina, učitelji, kolege, poslodavci, svi za koje sami odlučimo da su nam važni.

wolf-2362004_960_720

Poznati srećni samac koji u svojoj samoći ume da uživa

Samoća

Ali to što su nam drugi važni ne znači da su nam neophodni, tj. da bez njih ni jedan trenutak života ne može biti lep. Kao što je vreme sa drugima važno tako je i samoća važna za kvalitet života. U samoći se možemo posvetiti sebi, kontemplirati, meditirati, moliti se, planirati, odmarati… mogućnosti je bezbroj. Osamljivanje je način na koji sebi posvećujemo vreme.

Neki ljudi ne mogu da izdrže samoću, teško im je kada su sami, kada nema drugih u blizini. Mogu osećati strah, tugu, prazninu, mogu se osećati i depresivno usled usamljenosti. Za njih su drugi potreba bez koje se ne može. Iskustva samoće mogu biti bolna i teskobna, zato će se truditi da što više budu okruženi ljudima.

Postoje i ljudi koji ne mogu sa drugima. Imaju osećaj da ih drugi remete, guše, oduzimaju dragoceno vreme, dosađuju im. Više vole kada su sami i smatraju da im prisustvo drugih samo umanjuje kvalitet života. Obe su varijante samo dve strane istog novčića, jedni samoću ne podnose, drugi je obožavaju.

Usamljenost

,,Ako si usamljen kada si sam, u lošem si društvu.“ kaže Sartr. Ja bih dodao i drugu varijantu – ako si usamljen kada si s drugima, u lošem si društvu (ili si možda i loš drug).

Pravilo je da gde god postoji višak tu se nalazi isti toliki manjak. Ako je prisustvo drugih neophodnost (višak), sigurno je da postoji i manjak – manjak vere u sebe, manjak samostalnosti. Ako je samoća neophodna, onda je manjak u odnosima sa drugima, u mogućnosti da se bude blizak. U oba slučaja bliskost nedostaje, sa sobom ili sa drugima a upravo to jeste usamljenost – nemogućnost da se sa važnim ljudskim bićem podeli intima, neki unutrašnji sadržaj, osećanje, mišljenje, želja, plan…

Tu usamljeničku prazninu neće (jer ne može) popuniti ni bezbroj različitih ljudi, ni bezbroj sati provedenih sa ljudima. A ni u suprotnoj situaciji, beg od ljudi u samoću neće zalečiti usamljeničku ranu nastalu u odnosu sa ljudima koji nije bio ispunjavajuć.

U obe varijante neophodno je da nedostatak ili manjak bude nadomešten, da praznina bude popunjena, ali ne kvantitetom odnosa već kvalitetom. Neće mnoštvo sati ni mnoštvo ljudi moći to da nadomeste ni da popune. To se može učiniti samo kvalitetnim odnosom sa drugima, a najpre sa sobom. Bliskost se ne meri brojem nego punoćom. Bliskost znači biti sposoban za intimnost i vreme sa drugima, ali i sposobnost za intimnost i vreme sa sobom u samoći, bez osećanja usamljenosti.

Autor : Filip Stojković

psihološki savetnik, psihoterapeut pod supervizijom

Certified Transactional Analyst (CTA) in the field of Psychotherapy under contract – Psychotherapist under contract

+381638047103

Tri ključne osobine potrebne za promenu

U različitim psihoterapijskim pravcima uloga psihoterapeuta u procesu psihoterapije razlikuje se u nekim pojedinostima, to su nijanse, koje se tiču metoda, intervencija i tehnika koje terapeut koristi, kao i opšteg načina rada i angažovanja terapeuta i klijenta u toku terapije. Svi pravci se slažu u  tome da je posao terapeuta da obezbedi takvu ,,klimu“ na terapiji, koja će pogodovati radu. Pošto psihoterapija podrazumeva iskrenost i otvorenost po pitanju intimnih sadržaja koji su u vezi sa razlogom dolaska klijenta na terapiju, neophodno je da ta ,,klima“ bude ispunjena toplinom i poverenjem.

Terapeut takvu klimu izgrađuje na osnovu svoje tri glavne osobine a to su: 1. moć, 2. dozvola i 3. zaštita.

1. Moć terapeuta nije u njegovom stavu, napadnom autoritetu i opštoj nametljivosti. Njegova se moć ogleda u njegovom znaju tehnika, intervencija, u poznavanju procesa rada, preduzimljivosti i inicijativi. Takav je terapeut potentan jer poznaje način rada, poznaje cilj kao i metode i korake kako do cilja doći. Ova osobina zahteva od terapeuta da bude snažna i otporna figura koja je u stanju da osmisli odgovarajuće terapijske intervencije. On može izgledati i kao snažni motor razvoja, koji svojim stavom, ponašanjem i rečima podstiče rad, a pri tom ne mora biti direktivan.

person-984039_960_7202. Dozvola može biti verbalno i neverbalno, direktno i indirektno data na one kapacitete i potencijale koji su klijentu zabranjeni, koje klijent nije razvio, nadogradio, kojih se odrekao, zbog toga njegov razvoj trpi, kvalitet njegovog života je smanjen a on sam nije zadovoljan ili pati. Direktna i verbalna dozvola može glasiti ,,u redu je da plačete“ kada se klijent snebiva da zaplače dok priča o nečemu što mu je bolno ili se izvinjava dok plače. Ali najsnažnije su neverbalne dozvole koje se iskazuju gestikulacijom, pogledom izrazom lica ili pokretom ruke. Dozvola je i strpljivo slušati klijeta dok iskidano i nepovezano priča jer mu se strpljenjem daje do znaja da ne mora da žuri, da slobodno može da uspori jer će terapeut sačekati i saslušati ono što mu je važno jer je važno za oboje. Dozvolu možemo prepoznati kada govorimo ili radimo ono što inače sebi ne dozvoljavamo.

3. Zaštita koju terapeut pruža oseća se kao sigurnost da se iznesu bolne, problematične ili na bilo koji način neprijatne stvari. Terapijski prostor i vreme osećaju se kao sigurno utočiste i bezbedno okruženje za intimne sadržaje i ostvarivanje bliskosti. Toplina i prihvatanje u službi su odnosa između terapeuta i klijenta, u kojem su obe stane uvažene, što pomaže klijetnov osećaj samoopredeljenja i ostvarivanje ravnopravnog terapijskog odnosa. Terapeut zaštitu pruža emapijom, saosećanjem sa klijetnom. Empatija pri tom ne znači ,,ulaženje u cipele“ klijenta, jer bi to onda bilo samo terapautovo lično iskustvo klijentovog problema. Empatija znači ja vidim i čujem kako se ti osećaš sa tim i razumem šta to za tebe lično znači.

flower-1283259_960_720Svaki terapeut ima sve tri osobine, ali je obično jena od njih najuočljivija, bilo zato što je taj njegov kapacitet najrazvijeniji, bilo da je to njegov stil rada. Zato je važno izabrati terapeuta po svojim potrebama, odnosno po dominantnoj potrebi, jer će takvo usklađivanje klijenta sa terapeutom biti produktivno za rad. Naravno potrebe se menjaju, pa se tokom terapije mogu više puta smenjivati u zavisnosti od vrste problema, životnog konteksta itd. Ono po čemu se dobar terapeut razlikuje od drugih jeste što ume da uvidi potrebu klijenta, pa da u skladu sa tim i menja svoj stil rada, tj. da njegov stil rada ne bude toliko važan koliko je važna potreba klijenta.

Za proces psihoterapije i savetovanja ključan je odnos koji klijent i terapeut izgrade. Sva novija istraživanja ukazuju na to da nikakve metode, tehnike, intervencije i znanja terapeuta, ili uvidi i želje klijenta neće biti tako delotvorni i dovesti do promene kao što je odnos. Problemi, zastoji, sve razvojne krize uglavnom nastaju u odnosu sa ljudima i zato je odnos sa terapeutom tako značajan za rešenje. Empatičnost i razumevanje su zato ono bez čega ni dozvole ni moć terapeuta ne bi bile delotvorne, a terapija ne bi bila ono što jeste – prostor, vreme i način za promene u cilju smanjenja patnje, kvalitetnijeg života i zadovoljnijeg čoveka.

Autor : Filip Stojković

psihološki savetnik, psihoterapeut pod supervizijom

Certified Transactional Analyst (CTA) in the field of Psychotherapy under contract – Psychotherapist under contract

+381638047103

 

Šta je cilj psihoterapije?

Savetovanje i psihoterapija bave se rešavanjem problema koji se dešavaju u životu ljudi. Zato se može reći da je terapija način prelaska iz neželjenog u željeno stanje. Pri tom se ne otklanjaju simptomi kao što su neprijatna osećanja, već se pronalazi uzrok i problem se u njegovom začetku rešava. Rad na konkretnom problemu, odnosno prelaženje iz neželjenog u željeno stanje nije kratkoročno i u vezi sa tim ,,jednim“ problemom, već bi rad trebalo da pokrije šire polje uzroka, posledica, kao i obrazac ponašanja u tim i sličnim situacijama i da trajno dovede do poboljšanja kvaliteta življenja. Kako bi se to postiglo neophodna je autonomija koja je cilj psihotarapije, a koja obuhvata svesnost, intimnost i spontanost.

Svesnost znači širenje svog pogleda na svet i sebe, spoznaja da je realnost šira od našeg subjektivnog doživljaja, razumevanje i prevazilaženje doživljaja iz prošlosti i mudro korišćenje sadašnjeg trenutka za budućnost. Svesnost podrazumeva odgovor na pitanje zašto radim baš ovo što radim, zašto baš u ovoj situaciji i zašto baš u ovom trenutku. Biti svestan znači živeti ovde i sada. Osećati ,,unutrašnje“ senzacije jednako kao i one koje dolaze iz ,,spoljnog“ sveta, osluškivati urođena čula, da se vidi i doživi neposredno iskustvo u svakom trenutku, to je svesnost. Čitati knjigu a ne misliti na posao koji kasnije treba uraditi, i raditi posao a ne žaliti zbog toga što u tom trenutku ne čita knjigu može samo svesna osoba.

Intimnost je kao i svesnost sposobnost koja se razvija. Potencijal za intimnost ili bliskost je urođen ali ga je potrebno razvijati i u njega ulagati kako bismo došli do zadovoljavajućeg nivoa učestovanja u bliskosti sa drugim ljudima. Za vezivanje sa drugima neophodna je kvalitetna povezanost sa sopstvenim željama i potrebama, zahtevima, ciljevima, vrlinama i manama. Potrebno je upoznati i prihvatiti sebe, biti sobom zadovoljan, kako bi bilo moguće upoznati i prihvatiti druge i biti zadovoljan u odnosu sa drugim ljudima. Intimnost je direktno povezana sa kvalitetom života, što znači da je osećaj ispunjenosti i zadovoljstva životom u zavisnosti od toga u kojoj meri smo sposobni da budemo intimni ili povezani, jednako sa drugima i sobom. Ne plašiti se bliskosti, biti samopouzdan u odnosu sa drugima može osoba koja je razvila svoj kapacitet za intimnost.

Spontanost je još jedna sposobnost koja izgrađuje autonomiju čoveka. Ona predstavlja slobodu izražavanja svojih misli, stavova, vrednosti i osećanja u bilo kom trenutku, kao i slobodu izbora. Spontana osoba poseduje uvid u više izbora koje može napraviti u istoj situaciji jer je svesna svojih mogućnosti i u tome fleksibilna. Uz to, spontanost podrazumeva i odgovornost za svoje izbore, odluke i reakcije. Zbog odgovornosti spontana osoba nije isto što i impulsivna osoba jer ne reaguje automatski, prisilno, niti su njeni izbori ograničeni disfunkcionalnim izborima iz prošlosti.

Autonomija je sveobuhvatno stanje ili preciznije stav koji čovek zauzima u odnosu na svet koji ga okružuje. Autonoman čovek je u stanju da živi u skladu sa sobom i sa svetom, da se oseća dobro u svojoj koži, da kreira svoj život onako kako želi. Kada gubi, autonomna osoba zna šta da radi sa svojim gubitkom, ima alternativne mogućnosti i svesna je svojih kapaciteta i sposobnosti, zato realno sagledava svoje životne okolnosti i u njima funkcionalno živi, kreirajući sa ljudima odnose međusobne razmene.

Zašto ljudi lažu?

Laž nam obično ne prija. Ne volimo da nas lažu, obmanjuju i skrivaju istinu. Povodom toga možemo se osećati ljuto ili iznevereno. Po svemu sudeći tuđe laganje doživljavamo veoma lično pa se zbog toga možemo osećati loše. Možemo li se osećati dobro i kada nas drugi lažu?

Za odgovor na to pitanje neophodno je prvo razumeti razloge zbog kojih drugi ljudi lažu. Kao i obično i kada lažu ljudi imaju dobru nameru. Najčešće pribegavaju laganju i skrivanju istine onda kada se boje, kada se osećaju ugroženi istinom. Plaše se kako će drugi reagovati na istinu, plaše se osude, prekora, ili odbacivanja, ali i sopstvenog osećanja krivice. Kako bi izbegli neprijatnost istinu će sakriti.

Laži koje se čine nepotrebnim jer prikrivaju nešto što i nije tako važno znače da je osobi koja laže to zapravo važno i da iz svojih razloga želi to da sakrije. Kod ljudi koji skrivaju istinu, a pri tom nemaju lošu nameru u smislu svesnog oštećivanja drugog to rade uglavnom zbog tri osećanja: straha, stida i krivice. Strah se može vezivati za odbacivanje, stid se može povezati sa umanjenjem vrednosti pa samim tim i ugrožavanjem pozicije u odnosu, a krivica je neprihvatljivo osećanje za one koji se loše nose sa svojom nesavršenošću. Dakle, u sva tri slučaja postoji neko osećanje gubitka, gubitka druge osobe ili gubitka sopstvene vrednosti u očima drugog ili u sopstvenim očima. Kako do takvih gubitaka ne bi doslo laž se čini kao sasvim prihvatljivo sredstvo zaštite sebe, drugog i odnosa uopšte.

S druge strane, kada se ljutimo na one koji lažu to činimo jer to doživljavamo lično, ne kao da oni lažu, već da lažu nas. Tako se laž doživljava kao čin izdaje. Osetićemo se loše kada nas drugi lažu i kada druge doživljavamo suviše idealistično, ili kada sebe doživljavamo kao podložne prevari pa će ovakva potvrda takvog uverenja o sebi izazvati neprijatna osećanja.

Laž definitivno može ozbiljno da remeti odnose. Ako nam je do odnosa stalo, tj. kada nam je stalo do osebe koja nas laže nije dovoljno da se osetimo prevareno ili ljuto i da to osobi stavimo do znanja. Sasvim bi kontraproduktivno bilo okriviti je i svu krivicu prebaciti na nju. Ne treba zaboraviti da je svaki odnos po svojoj definiciji relacija među osobama, a ni jedna relacija nije jednostrana, što znači da svaki postupak jedne osobe u odnosu svakako ima veze i sa postupcima one druge osobe. Ako osoba laže bilo bi nam vrlo korisno da saznamo zašto ona to radi, zašto nema slobodu da nam kaže istinu, zašto misli da je laž odgovarajuć način da se odnos zaštiti. Jedno takvo pitanje može nam mnogo reći o nama samima, o našim postupcima u tom istom odnosu i može doprineti da se odnos kvalitaitvo promeni tako što niko neće osećati da je laž potrebna.

Ako laž ne doživljavamo lično, u smislu da osoba koja laže ne laže nas, ali ni da je osoba koja laže lažov, već laž doživimo kao dobru nameru druge osobe da naš odnos zaštiti tako što će izostaviti istinu, lakše ćemo moći da razgovaramo o tome bez uobičajenih stresnih situacija, što će sigurno u odnosu povećati stepen poverenja i bliskosti što i jeste neophodno ako se laži u njemu javljaju. Samim tim osećaćemo se dobro sa tuđim lažima jer ćemo biti svesni da one nisu atak na nas i našu ličnost već pogrešan način na koji nam druga osoba stavlja do znanja da joj je do nas stalo.

Stilovi vezivanja u ljubavi

Ovaj tekst će se prevashodno odnositi na bliskost u partnerskim ili ljubavnim odnosima, mada sve ono o čemu će biti reči može se dovesti u vezu sa bilo kojim odnosom bliskosti među ljudima. Posmatrajući ponašanje i reakcije ljudi u važnim situacijama koje se tiču partnerskih odnosa uočljive su određene pravilnosti koje su šablonskog tipa, pa se tako mogu uočiti tri tipa ili stila vezivanja.

izbegavajuciIzbegavajući stil svojim nazivom nagoveštava kvalitet odnosa koji opisuje. Ljudi koji na izbegavajućem stilu vezivanja zasnivaju svoje partnerske odnose teško da će ikada uspeti da izgrade kvalitetan ljubavni odnos. Oni izuzteno cene svoju slobodu, jer smatraju da ona može biti ili je ugrožena u vezi. Postavljaju čvrste i rigidne granice koje su praćene rigidnim pogledima na vezu i beskompromisnim pravilima. O prethodnim partnerima, odnosno partnerkama, govori potcenjivački, a pre ili kasnije tako će govoriti i o aktuelnom partneru ili partnerki, koristi strategije za distanciranje bilo na emotivnom ili fizičkom planu, što i nije čudno budući da je vrlo nepoverljiv i boji se da će ga druga osoba sigurno iskoristiti. Često će slati suprotne signale, a da bi paradoks celog odnosa bio veći ima nerealno romantični pogled na to kako veza treba da izgleda. Neće jasno izražavati svoje namere, s teškoćom otvoreno govori o tome šta se u odnosu dešava, ako do rasprave i dođe verovatno je da će se udaljiti da ne bi eksplodirao. Sve u svemu ovakav stil vezivanja ne samo da neće podstići bliskost, već će vremenom obeshrabriti svaku nadu u poboljšanje odnosa, koji će na kraju i prestati da postoji.

sigurniSigurni stil vezivanja znači stabilnost, posvećenost, otvorenost za drugu osobu i želju za realnom, zdravom i zrelom bliskošću. Ljudi koji primenjuju ovaj stil vezivanja su pouzdani i dosledni, spontano i jasno će izražavati svoja osećanja i stavove o vezi, partneru ili partnerki ili o drugim važnim temama. Ima fleksibilan pogled na veze, što znači da će svoja pravila prilagoditi pravilima drugog postizanjem kompromisa u raspravama, a odluke će donositi zajedno sa svojiim partnerom ili partnerkom. Neće igrati razne igrice sa voljenom osobom. Takvi ljudi nemaju strah od vezivanja i zavisnosti, vezu ne doživljavanju kao nešto što ugrožava slobodu, već veruju da bliskost stvara veću bliskost i zato će svog partnera ili partnerku upoznati sa svojim bližnjima još na početku veze.

preokupiraniPreokupirani stil podrazumeva suprostnost prvom. Osoba je preokupirana vezom, to je centralno, ponekad jedino važno polje života. Nesrećna je kada nije u vezi i zato će učiniti sve da u vezi bude, takođe igraće igre kako bi privukla i održala pažnju. Teško će iskazati šta joj smeta jer očekuje da će druga strana naslutiti, razumeti ili pogoditi. Veoma je sklona da sve u vezi doživljava lično, pa otuda i vrlo burne reakcije na sve, bilo to od manjeg ili većeg značaja, a strahuje da će i najmanja sitnica, beznačajni postupak ili dešavanje naškoditi vezi. Nesigurna je osoba i zato sumnja u vernost svog partnera ili partnerke. Neophodno joj je da konstantno oseća bliskost u vezi i prepušta drugome da odnosu da ,,svoj ton“.

Iako je suprotan izbegavajućem, preokupirani čovek neće time učiniti da odnos bude kvalitetniji u odnosu na izbegavajući. Baš naprotiv, to je samo druga strana istog novčića koji znači nemogućnost zasnivanja zrelog odnosa. Prva strana govori o strahu od bliskosti jer ona porobljava, a druga strana svedoči o strahu da će u bliskoti sigurno biti odbačen i povređen. Zbog nesigurnosti u sebe osoba će birati izbegavajući stil kako se uopšte ne bi ni vezala ali da bi sprečila i drugu osobu da se za nju veže, dok će zbog iste nesigurnsti druga osoba izabrati preokupirani stil kako bi simbiotskim zavisničkim odnosom pobedla svoj strah. Jasno je da sigurni stil vezivanja označava kvalitetan i zreli odnos bliskosti. Ali to je veština koja nam nije urođena. Nama je urođen kapacitet za ljubav i to nam je dato kao zadatak, a na nama je da radimo na ispunjenju tog kapacijeta i zadatka, tako što ćemo svoju veštinu vezivanja razvijati.

Strah od vezivanja

Čini se da nikada kao danas nije bilo lako naći devojku ili dečka. Sve je prilično transparentno, komunikacija između muškaraca i žena se može odvijati u kafiću, na ulici, tokom izlaska ili na poslu. Sloboda je maksimalno prisutna i ne postoje prepreke za zbližavanje.

Ipak, veliki je broj mladih muškaraca i žena koji imaju problem da nađu partnere. Kada i pronađu problem tek dolazi do izražaja. Jedna od savremenih boljki je i strah od vezivanja ili bliskosti.

Spozobnost za bliskost je jedan od najvažnijih ljudskih potencijala. Kada ta sposobnost nije razvijena kvalitet života trpi jer je želja za intimnošću deo ljudske prirode. Čovek može živeti i sam, bez bilo kakvog kontakta sa drugim ljudima. Ali, tek u odnosu sa drugima čovek je u mogućnosti da se ostvari u svim svojim potencijalima. Zato je bliskost tako važna.

Strah od vezivanja može biti raznovrstan i vezan za različite tipove bliskosti. Može se odnositi na bliskost sa roditeljima, drugim članovima porodice, sa prijateljima ili može biti vezan za partnerske odnose.

Čovek koji se boji vezivanja se boji da će biti odbačen, prevaren, povređen. Uzroci mogu biti različiti, nekada na prvi pogled i banalni. Odnos sa roditeljima, međuljudski odnosi u porodici, različita iskustva sa prijateljima ili partnerima mogu biti osnov za strah.

Koliko su strahovi realni?

Biti odbačen znači biti prepušten sam sebi, izbačen iz nekog društva ili odnosa od kog zavisimo. Ukoliko smo deca ili smo nesposobni da se o sebi sami staramo i zadovoljimo svoje želje i potrebe onda je strah realan, ali ako smo odrasle osobe koje mogu samostalno živeti onda odbačenost ne bi trebalo da bude ,,užasna“, jer ako me ti (ili vi ne želite) to me neće egzistencijalno ugroziti, ja mogu i bez vas, a sigurno ima drugih koji me žele.

Prevara može imati više značenja. Jedno bi se odnosilo na to da nakon izvesnog vremena shvatim da osoba koja mi znači nije onakva kakva je bila ranije, ili nije onakva kakvom sam je doživljavao, bilo zato što me je obmanjivala ili što ja to nisam primećivao, bilo zato što se promenila. Drugo značenje može biti u vezi sa seksualnom ili emotivnom prevarom, tj. preljubom. Svaka od ovih varijatni može kao posledicu imati osećanje prevarenosti, tj. izneverenosti. Poverenje koje smo nekome ukazali izigrano je, tačnije osoba kojoj smo verovali ispostavila se nedostojnom našeg poverenja.

Povređeni možemo biti fizički i emotivno. Strah je uglavnom vezan za emotivno povređivanje, tj. za osećanje bola koje se javlja u situacijama u kojima se događa nešto što je za nas nepovoljno, a više ili manje je u vezi sa ponašanjem druge osobe.

Bilo kako bilo, bliskost sa sobom nosi i određenu dozu rizika. Ljudima koji se vezivanja plaše, između ostalog, potrebno je da prihvate taj rizik. Neprijatna osećanja i neželjeni razvoj događaja u odnosu bliskosti jesu mogući, ali ne smanjuju kvalitet života toliko koliko ga smanjuje nedostatak bliskosti.