Transakciona analiza i duhovni razvoj ličnosti – Radost susretanja

Prethodnog meseca u Beogradu održana je Zimska škola transakcione analize na kojoj je tema bila integracija različitih psihoterapijskih metoda i saznanja radi uspešnijeg procesa psihoterapije i psihološkog savetovanja. Bio je to kongres koji je okupio edukatore, mentore, supervizore, psihoterapeute i edukante. Teorijski deo kongresa bio je uspešan i plodotvoran, a za mene suštinski važne stvari događale su se na marginama tog skupa.

Imao sam čast i odgovornost, da sa svojim kolegama na Zimskoj školi, učestvujem kao izlagač na temu ,,Transakciona analiza i duhovni razvoj ličnosti“. Verujem da je radionica bila uspešna, jer smo ako niko drugi, onda bar moje kolege i ja duhovno uzrasli za vreme trajanja kongresa. Glavna tačka našeg izlaganja bila je bliskost kao polje na kom psihoterapija pomaže, a bliskost je ključna za duhovni razvoj. Budući da je kulturni kontekst u kom živimo i stvaramo u svom fundamentu hrišćanski, tako smo duhovnom razvoju i prišli iz tog ugla, a bliskost kao uslov razvoja je temeljna vrednost hrišćanstva.

U hrišćanskoj antropologiji zajednica je prostor i način u kom se i na koji se Bog javlja. To znači da je učestvovati u zajednici, odnosno biti blizak sa ljudima koji je čine od presudnog značaja za iskustvo susreta sa Bogom, a samim tim i za duhovni razvoj ličnosti. I sam Bog hrišćana nije usamljeni samodovoljni moćnik koji živi sam za sebe, van prostora i vremena. Božanstvo hrišćanskog Boga nije u njegovoj beskrajnoj moći i neprolaznoj prirodi, već u njegovoj sposobnosti da bude blizak unutar sebe (Otac, Sin i Sveti Duh) i sa ljudima.

Kako je prema biblijskim izveštajima čovek stvoren po ikoni (slici) i podobiju (prilici) Božijoj, možemo zaključiti da je čovekov kapacitet za bliskost i otvorenost prema drugima ono što ga čini slikom Božijom ili sličnim Bogu, bogolikim. Ostvarivanje intimnog odnosa sa drugim čovekom i živo učešće u tom odnosu jeste ono što čoveka čini prilikom ili podobijem Božijim, što znači da se u tom odnosu javlja i sami Bog. Ikona je ono što jesmo po svom rođenju, a podobije je ono što tek treba da postanemo. Rad na svom kapacitetu za bliskost predstavlja razvojni zadatak svakog od nas. U tome se psihoterapija i duhovnost slažu.

Psihoterapijski rad na bliskosti neminovno vodi duhovnom razvoju ličnosti. Jasno je da duhovnost nije samo polje delovanja religijskih delatnika i mislilaca, već univerzalno ljudsko polje ostvarivanja.

Spomenuo sam ,,margine“ na kojima se ovaj značajan skup ostvario i u konkretnom životnom smislu. Integracija kao tema kongresa je izvan sale dobijala i sasvim lični smisao. Dok su se u sali integrisali metodi, principi i načini rada, u Knez Mihailovoj i okolnim ulicama integrisala su se iskustva odnosa sa ljudima. Sasvim spontano, je bliskost kao tema jedne radionice postala lajt motiv celokupne Zimske škole.

Pojam zajednice u kojoj se ostvaruju intimni odnosi nije isključivo vezan za religiju, kao što to nije ni duhovnost. Ipak, ako krenemo od značenja izraza religija, koji potiče od latinske reči ,,religare“- povezati, možemo doći do zaključka da je iskustvo bliskosti ili intimnosti, kao osećaj povezanosti, pripadništva i zajednice religiozno iskustvo par excellence. S tim u vezi, susreti, upoznavanja, povezivanja i bliskost koji su obeležili ovaj skup zaista jesu podstakli duhovni razvoj svih ličnosti koje su skupu prisustvovale, među kojima sam prvi ja.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s